Zvezde su osvetljavale tamno nebo poput baklji u beskrajnom tunelu, dok je hladan vetar ranog proleća lagano pomerao bele zavese od tankog pamuka. Čovek u kasnim tridesetim godinama, zelenih očiju i tamne kose, sedeo je zamišljen u fotelji od somota i kroz blago odškrinut prozor posmatrao svet koji je istovremeno delovao poznato i tajanstveno.
U pozadini je dopirao zvuk Vivaldijeve kompozicije ,,Četiri godišnja doba”, ali je u njegovim ušima naročito odjekivala zima, hladna i udaljena, neuklopljena u prolećnu noć. Taj zvuk ga je podsećao na glasove prošlih vremena, na misteriozne sadržaje koji se skrivaju između svetlosti i tame. Na stolu pored njega, u okrznutnoj pepeljari se razvlačio dim cigarete koju je palio po navici. Plamen starog upaljača osvetljavao je njegove misli dok su talasi dima polako obavijali sobu. U toj magli od dima razmišljao je o svemu što je postigao u životu. Prisećao se svih ciljeva koje je ostvario, a koji mu nisu doneli doživljaj zadovoljstva, kao da nikada uistinu nisu bili njegovi.
U polumraku, dok je vazduh oko njega polako pleo nevidljive mostove između sadašnjosti i prošlosti, setio se sebe kao deteta. Pred sobom je video malog dečaka radoznalih očiju, čiju je dušu oduvek krasila želja da bude prihvaćen i voljen od svih oko sebe.
Još u detinjstvu učio je da zadovoljava očekivanja svojih roditelja, učitelja i prijatelja, kao da njihovi pogledi imaju moć da osvetle put kroz njegov unutrašnji svet i svet koji ga okružuje. Ukoliko bi se igračka slomila, to bi za njega bilo više od obične nezgode, to bi bio signal da je učinio nešto pogrešno u samoj srži svog bića. Ukoliko bi školski zadatak loše uradio, osećao je krivicu koja je tinjala poput vatre koja se teško gasi. Oduvek je pokušavao da popravi, da ispravi, da se iskupi za ono što je percipirao kao sopstvenu grešku, kako ne bi razočarao one čije je odobravanje smatrao ključem svoje vrednosti. Svaki uspeh je bio senka, a svaki propust vika unutrašnjeg sudije.
Sada, kroz zvuke neuklopljene simfonije zime, shvatio je koliko je to dete prisutno u njemu. Shvatio je da posmatra svet kroz one iste radoznale oči, koje neprestano traže odobrenje koje je nekada izgledalo toliko važno. Taj dečak u njemu je odlučio da upiše fakultet koji su odabrali njegovi roditelji, kao da je hodao po stazama već iscrtanim tuđom rukom. Dečak u njemu mu je govorio da radi marljivo, da svaki njegov pokret bude precizan i pedantan. Sa teretom na leđima čitavog života je plesao po nevidljivoj žici, balansirajući između očekivanja drugih. Godinama je pokušavao da se uklopi, da postane „pravi“ za sve koji ga okružuju. Svaka pohvala i priznanje spolja bili su privlačni, ali nikada nisu dopirali do onog dela njega koji je tražio istinsko zadovoljstvo, iskonsku radost. Mir mu je oduvek bio samo na dohvat ruku, ali nikada dohvaćen.
Dok je plovio na lađi svojih sećanja nešto se dogodilo. Odjednom je prostor oko njega počeo da lebdi između stvarnog i nevidljivog. Dim se razlio u zlatno-srebrnim nitima, a vetar, nežno provirujući kroz prozor, donosio je miris nepoznatih cvetova i dalekih putanja. Sve što je trebalo da sledi bilo je samo prisustvo tog unutrašnjeg svetla do mesta gde snovi i želje polako postaju stvarnost. U toj neuhvatljivoj mirnoći, osećao je kako se nešto menja. Njegove ruke su same po sebi počele da traže pokrete koje je zaboravio, nežne, blage, gotovo instinktivne, kao da se seća radosti koja je decenijama spavala u dubini njegove duše. Dok je zadrhtao na ivici tog neobičnog doživljaja, osećao je kako se polako oslobađa nevidljivog tereta sa ramena. Nije bilo misli, ni plana, ni očekivanja, samo blago kucanje radosti, nežno, ali neumoljivo. Senke prošlosti više nisu bile teskoba. Postale su preobraženi tragovi, putokazi ka nečemu što je dugo spavalo u njemu. Nije mu bilo jasno šta će mu sutra doneti, ali prvi put, bez straha, mogao je da oseti sopstvene želje.
Bele zavese od tankog pamuka su se blago njihale, a sa starog radija je dopirala Vivaldijeva muzika. Zimski tonovi polako su se povlačili, kao da je sama zima odlazila, a prvi prolećni akordi su ulazili u sobu, noseći sa sobom obećanje novih početaka.
