Опрости – рече он, прочитавши малопре добијено писмо:
„У последње време баш често размишљам о будућности. Када сам одлазио од куће, уочио сам неке детаље које сам до тада, гледајући, прескакао. Схватио сам да ће оне воћке ускоро да се осуше, и да травњак испред куће није уредно покошен, а тамошње кртице су толико узеле маха да можемо избачену земљу неком гробљу да поклонимо. Молим те, брату за љубав, среди то ускоро. А што се мене тиче, није овде заправо толико лоше. Храна је добра, нарочито пасуљ, тако да сваког дана могу помахнитало да вежбам, па погађам оне папирне лутке по сред чела, на раздаљини од сто метара. Кампови су пристојни, и уредни, само понекад заиста препуни људи, и то мало почиње да ме гуши. А имам и најбоље ортаке, Цанета из Куршумлије и Милана са Карабурме. Цанета сам упознао овде, зближили смо се играјући покер и још увек је много бољи од мене. Милана знам још из града, са билијара. С временом се удаљио од свих нас и постао много религиозан човек. Можда му је тако лакше. Ноћу мирно спавам, што ме највише чуди, чак и сањам понекад, али увек заборавим све. Заправо се једног сна сећам. Сањао сам да возим бицикл по Великом кинеском зиду и то траје све до упале мишића, тада станем, тргнем се и протрљам ноге, а бол прође. Вероватно знаш да су ми јавили да си ти продао тај бајс скупљачима перја, и да га није нико украо испред музеја. Сазнао сам и за оно злато које си заложио, али разумем да је било због пара. За крај бих те још замолио да ми не говориш у писмима о мом доласку овде уместо тебе. Опрости што сам одлучивао у твоје име, али тако је било најбоље, сигурно би се снашао лошије од мене. У писму ти достављам и слику у униформи, умножи је и подели фамилији, лепо се види нова значка, али узмите у обзир то да сам перем веш и занемарите флеке на капи.”
На другом папиру из коверте писало је: поручник Милан Благојевић преминуо је осмог новембра текуће године, услед тешких повреда приликом експлозије.
У коверти Вам достављамо значку, као и његово писмо које пре погибије није стигло да се пошаље.
