Откада знам за себе, у мојој се кући говорило да је деда порочан човек. Баба је стално викала: „Сваког јутра он мора нешто да попије. Па још пали и те цигаре, увек ми смрде све завесе.“ Највећи проблем се стварао када комшиница Марија дође на кафу, па онда случајно, кроз причу, дода да њен Митар, иако се дружи са дедом, никада ништа не би попио. Баба након тога проклиње своју судбину и наглас размишља о томе како би живела да се удала за оног војника који јој се удварао на корзоу. Сигурно много боље. За то време, деда је седео сам у дневној соби и гледао нови телевизор у боји, а када му се ја придужим, обрадује се и увек се сети да ми нешто опет није испричао. Наравно да већ јесте, и то много пута, али ми није сметало. Знала сам и ко је Стаљин, и зашто су нам Руси браћа, а на причу како је његов брат деда Марко пао у блато увек смо се изнова смејали. Унеким ретким тренуцима те приче су постајале исповести, јер се деда можда заносио и заборављао ко му је саговорник, или му је баш због тога и било лакше. О отказу никада није желео много да говори, то га је ваљда највише болело. Међутим, помињао је често неку Миру, дактилографкињу из фирме, коју је требало да ожени, али никада нисам сазнала због чега није. То је увек копкало и остале из куће. У тим тренуцима би се обично почешао по глави, насмејао и рекао: „Била је много лепша од твоје бабе, али не смеш ово никоме да кажеш.“ О баби је најмање говорио, мада само понекад, након неке свађе, дода: „Ма воли она мене, само ме не разуме. А и лаже Марија да Митар никад не пије“, као да је тешио и себе и мене. Прошло је већ доста времена откако је умро. Жалила га је баба дуго, чак ме је и чудило то што је често толико плакала. Повремено би му и односила флашицу са пићем на гроб, да га обрадује „на оном свету“.
