Legla sam sinoć
i od svih ljudi na svetu s kojima sam ikad bila u kontaktu
setila sam se baš tebe
i onog trenutka u vremenu
u kom te gledam s balkona
ruku položenih tamo gde je srce
čuvajući ga da iz grudi ne iskoči.
Odlaziš.
Koračaš hrabro
i ja ne znam krećeš li tek u boj ili si upravo bitku dobio.
Odlaziš.
Svaki tvoj korak srce kida
i što si dalje
sve jače kuca kao da te doziva
ali ti ga ne čuješ.
Odlaziš.
Uskoro ćeš se iz vidokruga
oku izgubiti.
“Sreća ima zelene oči” – govorio si.
Od danas više to ne važi,
a i zelenilo iz oka saprale su suze koje od jutros nisu stale.
Odlaziš.
Još par koraka i više te nema(m).
Sve što je ikad s nama valjalo
s tobom sad odlazi.
Borim se za dah.
Tu si, još samo dva koraka.
Da li ćeš glavu preko ramena okrenuti
da po poslednji put
vidiš ovaj grad, ovu kuću, ovaj balkon
i ovu ženu koja slomljena na njemu stoji?
Hoćeš li se okrenuti makar zarad svih srećnih trenutaka od vremena ukradenih? Nije da ih bilo nije.
Odlaziš.
Iza ćoška zalaziš.
Nada poslednja umire.
Bez da trepenem stojim i priželjkujem da ti po poslednji put vidim lice, oči, usne
makar iz daleka.
Odlaziš.
Još jedan korak
i više te nema.
Hrabro nastavljaš i ne osvrćeš se.
Uskraćuješ mi poslednji pogled na tebe,
uskraćuješ mi nadanje
da ćeš se iza tog ćoška nekad ponovo pojaviti.
Otišao si….
Glavu nikad okrenuo nisi.
Srce k’o srce, nastavilo je da kuca…u svakom od stotinu rasutih komada.
Dugo sam ih sastavljala, lepila, kalemila.
Da si glavu tada okrenuo
možda bi me nada nešto brže s poda bola pokupila
ovako je trajalo
jer sam znala
da ti i ja više nikad zajedno trajati nećemo.
Hvala ti čoveče
što si tada bez osvrtanja otišao.
Vratio si time mene meni
slomljenu, ali odlučnu da nastavim dalje postojati i verovati
da ću nekad nekoga ponovo voleti.
Vreme je to
koje upitnike u tačke prekraja.
Nekad su neke boli najveći blagoslovi
