Đavo je tu, dolazi po svoje. Osećam vatru njegovog pakla iz pogleda kojim me preseca.
Konačno, došlo je vreme, odahnem sa olakšanjem, jer nema više skrivanja, nema laži, nema obmane. Postoji samo izdaja, a izdajnik sam ja!
Od izdajnika sam nastao, u izdajnika se pretvorio, od svoje krvi pobeći ne možeš! Što više bežiš, to te vernije prati, dahće ti za vratom i šapuće na uvo da to si ti! Izdajnik! Izdajnik! Viče dok prstom upire, rugajući mi se!
I nisu važni razlozi zbog kojih izdaju učiniš, važne su činjenice! Nepobitne! Gorke! Urezane duboko u taj DNK, sa kojim si rođen.
Đavo je tu, dolazi po svoje! Odahnem, jer najzad gotovo je. Oprosti mi anđele, što svoj greh sam na tebe prosuo, kaljajući sobom tvoja blistava krila, zlatom posuta.
Oprosti mi, što slab sam, ružan samome sebi od kad nastao sam, od kad poželeo sam biti tvoj. Oprosti ako možeš, jer ja sebi neću nikada. Ni ne zaslužujem to.
Đavo je tu, dolazi po svoje! Pomiren čekam da u tamu me zakopa, jer to je ono što mora. To je pravda, moja sudbina, moj greh, moja kazna.
Oprosti anđele, što taj đavo dao me tebi da čuvam te, a ja te skrnavio svojim prokletstvom, poganom krvlju i bezvrednošću. Oprosti ako možeš, jer pakao me zove, pa moram mu poći…
