2. poglavlje
„Hej Eldar, Eldar!“ – čuo sam kako me doziva Marok, a kada sam se okrenuo ugledao sam ga zajapurenog lica kako trči prema meni kroz gužvu.
Osmeh koji mu je krasio lice davao mi je doznanje da je radostan, verovatno više nego ja. Gužva na trgu je bila previše za mene, muzika je bila preglasna, a moji oseti znatno izoštreni, zbog čega se nikako nisam mogao prilagoditi okruženju. Samo sam želeo pobeći daleko od ovog karnevala i svih svečanosti koje je nosio dan, moj noćašnji san me je potpuno obuzeo i razdražio na do sada nepoznati način.
„Polako, ugušićeš se, diši“ – upozorio sam Maroka koji je, stigavši do mene, kroz otežan dah žurio ispričati mi novotarije.
„Šta se zbilo?“ – upitao sam kad mi se učinilo da je malo povratio svoj dah.
„Nikada nećeš pogoditi.“ – sa ponosom i sjajem u očima mi je odgovorio.
„Da nisi usnio zmaja?“ – sarkastično sam upitao, zbog njegove opsednutosti tim mitskim bićima i sećanja na svoj sopstveni sna.
„Još bolje. Suočio sam se sa svojim zmajem.“ – uskliknuo je šireći svoj osmeh, a ja sam osetio kako mi krv gori u venama, dok mi je srce dobovalo u ritmu gonga po kojem je neko udarao u pozadini.
„Znaš za gospođu Irit? Bila je jutros kod nas na doručku, sa svojom rođakom iz zapadnog grada. To je bila ona Eldar! Zamisli tu slučajnost. Tako je nežna i lepa, ime joj baš pristaje. Adeana.“ – govorio je brzo i uzbuđeno, dok se moj vid mutio.
Nisam više video Maroka, gledao sam u plamteće oči boje rubina koje su me potpuno hipnotisale i odvukle iz ovog sveta u kome sam se nalazio, jedinog sveta za koji sam znao i kojem sam verovao. Osećao sam dodir mekanih oblaka dok letim na krilima zmaja kroz njih, sunce je obasjavalo moje lice čineći da moć u meni raste sve više, ispunjava mi čitavo biće i uliva hrabrost za koju nisam verovao da je postojeća.
„Eldar! Probudi se, Eldar!“ – iznova začujem Marokov glas i opet se nađem na čvrstom tlu, samo što je metež karnevala negde dalje od nas.
Izgubljen sam između jave i sna, istine i priviđenja. Markovo lice je bledo, zabrinuto i zbunjeno dok me gleda bez treptaja oka. Kroz misli mi se roje pitanja, ne shvatam kako sam sa trga dospeo do ruba šume, ni gde sam u međuvremenu to bio? Jesam li izgubio svest? Da li me je Marok ovde doneo ili…?
„Gde su svi nestali?“ – upitam, nesiguran da li je glas izašao iz mog grla.
Sami smo nas dvojica, ja i moj najbolji prijatelj, tu kraj šume kojom sam prethodne noći koračao nošen čudesnom silom koja me je privlačila. Ovo mora biti još jedan san, ubeđujem sebe ali mi Marokovo lice govori drugačije. Peku me oči, isto onako kako su ovog jutra kada sam ih otvorio, te krenem prstima dodirnuti ih ne bi li uklonio taj trun što ih iritira, ali me Marokova ruka spreči.
„Ne diraj ih. Eldar, šta se događa?“ – zabrinuto me upita, pomalo prezajući od mog pogleda.
Osećam kako je spreman za beg, ali i radoznao saznati šta mi je u mislima, šta me to obuzima. Gledam u njegova prsa koja se užurbano nadimaju, ali mi odzvanja otkucaj tog srca koje nosi u grudima, zbunjujući moje već rastrzane misli.
„Eldar.“ – jedva čujno izusti mi ime.
Panični strah me obuzima, moje telo zahvata drhtaj, u glavi mi pulsira nesnosna buka. Sve je tako stvarno, tako snažno, glasno, jako, nepodnošljivo. Hoću da prestane, boli me, peče, kida mi kožu, bode me i raznosi na komade.
Prestani! Odlazi od mene! Ostavi me na miru! Ja nisam tvoj! Pusti me! Ja ne pripadam vama!
*
„Budan si.“ – Marokov glas govori.
„Kako se osećaš?“ – doda pošto ga pogledam.
Oko nas je tama, drveće je visoko i gusto, a prekrivena mahovinom zemlja na kojoj ležim, mekana. Prija mi njen dodir, prija mi zvuk hukanja vetra kroz krošnje i blago pucketanje drveta koje gori u vatri između nas. Osećam da sam tamo gde pripadam zaista, u prirodi, skriven od ljudi i pogleda, od gužve i meteža. Od svega što čini ovaj svet za koji sam, do nedavno, mislio da je jedini koji mogu da znam.
„Šta mi se događa?“ – iz nekog nepoznatog razloga upitam Maroka, osećajući da je on taj koji ima odgovor na sva pitanja.
„Znam da ne veruješ u mitove i legende, ali… Ako bi poverovao na tren, predanje bi ti reklo da si Zmaj.“ – sa oprezom, ali siguran u svoje reči mi odgovori.
„Kako bi to moglo biti moguće? Kako čovek može biti zmaj?“ – zapitam i sebe i njega.
„Da si ikada slušao šta ti govorim, znao bi. Ali ispričaću ti legendu. I Eldar, ovaj put me moraš zaista slušati.“ – upozori me, na šta mu blago klimnem glavom, spreman da čujem sve priče kojima je kroz godine učio sebe iz svih tih knjiga što poseduje.
