Došla si u moj život onda kad sam još bio nesvestan njegovih draži. Onda kad nisam znao pisati pošteno, ljupko i konkretno, kad bile su mi bitne lopte, bicikle i trotineti. Došla si onda kad bio sam bezbrižno dete i slomila me na komade, trgajući mi mladost i lepotu detinjstva. Gasila si me popiti pesak vatru, uzimala sav sjaj koji je blistao u mojim očima. Sve što sam želeo, o čemu sam sanjao nestalo je u trenu kad ti si se pojavila. Zlokobna, tmurna i agresivna vukla si me k sebi, bez milosti, bez srama, bez griže savesti što još sam dete. Nisi marila za moje godine, ni za sve ono što tek bi iskusio trebati, samo si me ščepala u svoje kandže krvožedne, otimajući me od svake moguće sreće. Drhtao sam poput pruta, uplašeno jecao u svom krevetu, jer nisam želeo da život prestane u trenu kad tek preda mnom put se njegov prostirao. Bila si nemilosrdna, okrutna, teška i uporna, ali ja sam bio tvrdoglaviji od tebe. Podneo sam svaku bol koju si mi zadala, iščupao svaku iglu koju si mi zabola u mekanu kožu bušeći je, pobedio sam sve visoke temperature kojima si pretila spržiti me do kostiju. Pobedio sam tebe moja pošasti, oterao te istom onom vragu kojem si mene želela prognati. Pobedio sam te u bitki svakoj koju si pokušala voditi protiv mene, dok konačno nisam osvojio taj rat za goli život. Pobedio, ali nikad se živim osetio iznova nisam. Ožiljke sam sahranio na dnu duše, da me peku i krvare svakoga dana iznova, da me zatvore u tamnicu mračniju od svih tunela. Ubila si radost u meni, srušila nadanja, snove i smeh, istrgla bistrinu iz mojih očiju, menjajući je za plavetnu mrlju bez odsjaja. Rastao sam sa tobom u grudima, postala si maska mojih strahova, a da toga ni svestan bio nisam. Tukao sam te bičem od kože bivola, vezivao kanapom moreplovaca, oči ti zatvarao crnom tkaninom da dan ne nazreš iza nje. Sve što sam radio bilo je tebi u osvetu, a nisam ni znao da svetim se. Mislio sam, ne znam ni sam šta, dok ona nije me probudila. Dok šamar svih grehova načinjenih nije me otrznio njenim rečima, dok nije ključ moje krvave duše pronašla i okrenula u njenoj bravi otvarajući ta prokleta vrata. Pandorina kutija bila je otvorena bez upozorenja, bez najave ikakve, izbacujući iz sebe sav otrov koji je godinama skrivala, skupljala i gomilala. Kutija koja se više zatvoriti ne može, već samo izliti potpuno. Pitanje je hoće li ostati čista odaje iza nje, ili će satruliti od te truleži nakupljane kroz godine? Hoće li moći preživeti, pronaći svoju novu svrhu i veličanstvenost, ili će pak ovog puta ona biti ta koja gubi rat? Život je borba, ima li uopšte konačnog pobednika u njemu ili je sve surova bitka za prevlast, dok najzad zemlja nas ne proguta i odnese u neke nove nepoznate dimenzije?
