11. poglavlje
Eli
Onog dana kada sam otvorila poruku sa natpisom “Ne razmišljaj, deluj!” dugo sam zurila u nju. Ostala mi je u mislima tokom čitavog dana. Do tog momenta bila sam odlučna da se distanciram od Dominika. Ako je za jedan dan uspeo toliko da mi se uvuče u srce dalje vezivanje ništa dobro ne bi donelo. Jer on će otići. Danas, sutra ili kroz par meseci…činjenica je da neće ostati. Ovde je u prolazu. Ja sam za njega samo prolazna. A to nije ono što želim sebi.
Tog dana vratila sam se u poslastičaru i krenula da pravim kolače. Ovog puta, međutim, čak ni to nije uspelo da mi blokira misli. Kao da mi stoji pred očima, ta me je poruka proganjala. Počela sam da se preispitujem. Celog života sam razmišljala, vagala, čekala da se sve kockice sklope…nikada nisu. Celog sam života čekala nešto što će trajati celoga života i godine su prošle pored mene. Ako nastavim da čekam na to “za celi život”, celi će mi život i proći u čekanju. Niko od onih koji su mogli ostati možda i za celi život nije u meni probudio ništa što je Dominik uspeo za samo jedan dan. Ironija je bila u tome da je upravo on taj koji se ne namerava zadržati.
Pa onda, da li je bolje da ostanem željna čekajući nešto za šta nisam sigurna da će ikada doći ili da pustim sebe da proživim makar par dana sreće i ispunjenosti? Makar bih imala uspomenu kojoj se rado mogu vraćati. Makar bih nešto proživela. Ako ti je rizik unapred poznat i svesno uđeš znajući da ćeš kao rezultat dobiti slomljeno srce, ne može biti toliko opasno zar ne? Nema faktora iznenađenja, jer se ničemu drugome ne nadaš.
Tada sam odlučila da pustim sebe. Da zaista prestanem razmišljati i dozvolim sebi da se opustim. Gde god me to odvelo…
Te večeri sam se vratila čvrsto stojeći iza svoje odluke. Gledala sam u nejgov broj telefona na papiru i mislila kako da započnem razgovor. Sve što mi je palo na pamet bilo je isprazno, pislala bih i brisala. Na kraju, došla sam na ideju da počenem sa mesta koje je za mene bilo okidač, pa sam mu poslala sliku poruke. Od tog momenta stvari su išle same od sebe…Samo sam pustila kočnicu…
U narednim danima, Dominik i ja smo se sve više zbližavali. On je polako vraćao svoju volju za pisanjem, a ja svoj iskreni osmeh. Dani su nam postajali takoreći rutinski. Ja bih ujutru otvarala lokal, on bi nakon trčanja svratio na svoju kafu i po svoju poruku. Popodneva smo provodili zajedno, takođe. Radeći stvari koje generalno parovi rade. Niko od nas nije tome davao vremenski opseg ni definiciju. Mislim da smo oboje svesno gurnuli po strani činjenično stanje i samo prihvatali taj trenutak u kome smo. Stvari su se odvijale neverovatnom brzinom ali i lakoćom. Ne znam ni kada smo zaista postali par. Prosto se desilo kao normalan splet okolnosti. Ako bi bilo potrebno dati neku precizniju varijantu mogli bi uzeti momenat kada smo se prvi put poljubili. Desilo se baš tu, u bašti, ispod drveta čji je izgled privukao oboje. Mene kada sam prvi kročila ovde i rešila da se vratim da ostanem i upravo tu nastanim svoju poslastičaru i njega takođe, kada je prvi put došao i nazvao ga svojim omiljenim mestom. Niko nije planirao da se to baš tu i baš tada dogodi. Prosto se desilo. Bila je duboka noć i lokal odavno zatvoren, a ulice puste. Ostali smo tu jer smo uživali u neverovatnom prizoru punog meseca koji se ogledao u moru. Niko ništa nije pitao ni rekao, stvari su samo nasavljale da teku dalje.
Onda je Dominik počeo da ostaje veći deo dana u poslastičari. Nakon svoje jutranje kafe više se nije vraćao u stan, sedeo bi za šankom sa svojim lap topom radeći ono što je morao oko svojih investicija u Njujorku. Proveo bi tako i veći deo dana pored mene, uvek spreman da priskoči ukoliko mi je potrebna pomoć dok ne dođu Mari i Nik. Meni je bilo samo dovoljno da povremeno bacim pogled na taj prizor i imala bih snagu za sve. Ništa mi nije padalo teško, činilo mi se da mogu i leteti.
Večeri smo takođe provodili zajedno, pa mi je i taj maleni period u toku dana kada nije bio blizu činio melanholičnom. Znala sam da tonem sve dublje u živo blato, ali sam uporno tu misao potiskivala sa strane. Zaljubila sam se. Bilo je to sada zvanično. Tačnije, volela sam. Ne samo Dominika, već i sebe takvu kakva sam kraj njega postala. Opuštena, nasmejana i bezbrižna. Sav teret koji sam nosila na svojim plećima bio mi je znatno lakši. Nije mi smetalo njegovo konstantno prisustvo, imao je toliko strpljenja sa mnom da bi mu i monasi pozavideli. Prvog puta kada je ostao da prespava otkakako smo se upustili u vezu pitala sam se da li će to biti trenutak u kome ću sve pokvariti. Jer verovali li ne, nisam se nikada pored nikog probudila. Nisam ni sa kim delila krvet čitavu noć. Mislila sam da neću biti sposobna za to, da će moja nelagoda biti osetna i da ću poslati pogrešnu poruku.
Nikada se nisam probudila srećnija ni odmornija nego tog jutra u njegovom zagrljaju. Može li neko da zaustavi vreme? Baš sada. Baš ovde. U ovom trenutku.
Neverovatnih mesec dana bilo je iza nas. Dominik nije pominjao svoje planove za odlazak, a ja nisam pitala. Bilo je neizgovorenih pitanja bez odgovora među nama, ali smo ih svesno ignorisali.
Bilo je dana kada bi me opteretila i dodatno unervozila, bila sam u jednom od onih dana, kada je sve to što se taložilo pretilo da eruptira, nesvesno. Moja je majka dolila ulje na tu vatru. Svakodnevno smo se čule. Nisam mogla da zamislim dan da joj makar ne čujem glas. Bila sam i bolesno vezana za nju, znam, ali nisam umela drugačije. Nekada bi to i te kako umela da iskoristi. Bilo je dana kada i nju uhvate bubice i na sve gleda osuđujuće. Jedna od njenih osobina koja mi se nije dopadala je da nije baš bila spremna da prihvati tuđe mišljenje. Njeno je jedino ispravno. Čak i kada bih se slagala sa njom, u pojedinim situacijma, ubeđivala bih je u suprotno, samo da se ne bi sikirala. Brinula sam samo da se ne razoboli, da se ne nasikira jer je imala problema sa pritiskom, a ja nisam pored nje. Zato ako bi krenula da mi priča o stvarima koje je nerviraju kao što je to bio slučaj danas trudila sam se da je ubedim da nije tako iako znam da jeste, samo kako ih je umirila. Najčešće bih iz te borbe ja izašla kao oštećena strana, nagrađena lošim epitetima ali sam sve to gutala samo ako će je smiriti neka se iskali na meni. Porešan pristup koji nas je više udaljavao jer ona nije prepoznavala moju dobru volju niti slobodno mogu reći žrtvu, već bi zaključila da sam puna nerazumevanja za nju.
Ovog puta nisam mogla da se suzdržim. Emocije koje sam taložila u sebi su se uzburkale ovim razgovorom i počela sam da plačem. U većini slulčajeva bih to radila nakon razgovora kako je ne bih svojim suzama dodatno povredila, ali sada nisam mogla da se zaustavim.
-“Zar ne vidiš koliko se brinem za tebe?”, rekla sam sa knedlom u grlu.
-“Ma, da svi se brinu za mene, vidim. Ovo vikanje na mene ide u prilog tome.” Odbrusila mi je ljutito.
Sada sam već počela da plačem. Nije to bilo jecanje, samo su mi suze klizile, ali se u mom glasu osećalo.
-“Ne znam šta bih više mogla da uradim da te ubedim u to. Samo želim da budeš dobro.”
-“Nemaš ti baš malo godina da bi plakala zbog takvih gluposti. Uopšte ne umeš da se ponašaš.”
Nekako smo uspele da taj razgovor mirnim tonom privedemo kraju, ali onog trenutka kada sam prekinula vezu, našla sam se na svojoj klupi iza lokala jecajući beznadežno.
U tom položaju, kolena skupljenih do brade i glavom naslonjenom na njih me je Dominik i zatekao ne znam koliko vremena kasnije. Trgnula sam se kada sam osetila njegovu ruku na ramenu i videla njegov zabrinuti pogled. U trenu se stvorio pored mene i zagrlio me. Njegova mi je tiha uteha donela još jedan talas suza. Osećam se tako izgubljeno. Stezala sam ga kao davljenik granu spasa. A šta ću kada se i ona otkine….
