12. poglavlje
Dominik
Slomio me je prizor Eli koja je jecala. Znao sam koliko može boleti nerazumevanje roditelja. Iako nisam mogao osetiti njenu privrženost majci jer je ja nikada nisam imao sa svojim roditeljima, mogao sam da razumem njen strah i preveliku brigu. Okolnosti u kojima je odrastala nisu bile zavidne što se tiče emocionalne podrške. Nažalost, nisam ni ja bio neko ko bi joj mogao dati valjan savet ili utehu. Jedino što sam joj mogao ponuditi bio je zagrljaj. I cele sam je noći držao u naručju kada se konačno uspavala, mozgajući kako da nam pomognem. I njoj i sebi. Činilo se da najbolje pomažemo jedno drugom nesvesno. Nisam video više razlog, ako ga je ikada i bilo, da ne ostanem ovde, kraj nje. Šta me i ko čeka u Njujorku? Samo penthaus na Menhetnu, hladan i dalek. Ovog sam puta bio siguran. Vetar me je naneo ovamo sa razlgom. Pronašao sam ono što sam tražio, čak i ono čega nisam ni bio svestan da mi je potrebno. Doneo sam odluku da ostanem. I to ću joj sutra saopštiti. Sa tim sam mislima i ja uhvatio san.
Jutro me je zateklo samog. Eli sam pronašao u kuhinji kako sprema doručak. Nasmešila se poželevši mi dobro jutro, ali taj je osmeh još uvek bio daleko od onog njenog lepog i iskrenog. Palo mi je na pamet da je malo zaokupiram i napravim od saopštenja moje odluke nešto što će je usrećiti. Prišao sam za je zagrlim pa se odmakao, dohvativši komadić sveže isečenog krastavca koji sam stavio u usta i neobavezno započeo razgovor.
-“Hej…mislio sam…šta kažeš na to večeras konačno krenemo sa onim časovima kuvanja koje si mi obećala?” Okrenula se držeći tiganj u kojem je pekla palačinke i pogledala me podignutih obrva.
-“Otkud sada to?” Slegnuo sam ramenima.
-“Ne znam. Pričali smo o tome. Ja jedva da znam da ispržim jaja, a tebi je to u krvi. Obećala si da ćeš me naučiti. Uostalom, bilo bi lepo da ti pomognem ponekad, sve radiš sama. Možemo večeras zajedno da spremimo večeru,hm?” Oklevala je i dalje evidentno neraspoložena. “Hajde, biće zabavno.” Konačno se malo opustila i nasmejala.
-“U to ne sumnjam.”
Kako sam uspeo da je ubedim, popodne sam proveo u kupovini, tražeći namirnice za koje je Eli napravila spisak. Nikada nisam išao sam u kupovinu. Niti sa nekim. Imao sam u Njujorku žena koja je to radila za mene. Obične stvari umeju da budu jako zabavne, ustvari. Ili sam ja preterano ushićen pa mi je sve ovo zabavno. Zastao sam kod dela sa vinima. Ovo mora biti posebna noć i želeo sam da sve bude tip top.
Zajednička priprema večere zaista je prošla više nego zabavno. Uglavnom, jer sam ja bio užasno loš učenik. Da ne govorim o haosu koji sam ostavio u kuhinji za sobom. Otprilike kao da je pala bomba. Plus sam bio umazan od glave do pete kao da sam se sa sosom rvao. Srećom, Eli je uspevala da sve na vreme popravi pa nismo ostali bez večere, već je bila i više nego ukusna. Dok sam se istuširao ona je uspela da sredi kuhinju, ne znam kako. Od tog sam momenta verovao da ta žena ima neke super moći. Ako sam nešto uspeo da uradim kako treba to je da postavim i dekorišem sto. U pravom francuskom stilu, sa svećama i vinom.
-“Slavimo nešto?”, Eli je upitala kada sam pružio čašu ka njoj da se kucnemo.
-“Život! Naš susret…” počeo sam neodređeno.
Tokom večere oboje smo se opustili i vratili na naša stara raspoloženja. Smehu, doskočicama,vinu…osećao sam da je pravi trenutak da započnem.
-“Hteo sam ti nešto reći. Razmišljao sam…”
Eli je upitno podigla obrve i pre nego sam uspeo da nastavim prekinulo me zvono telefona. Prevrnuo sam očima izvukao ga iz džepa i odbio poziv. Luj će moći da sačeka. Obajsniću mu kasnije i složiće se sa mnom. “Izvini…dakle..”, ali zvono se opet oglasilo.
-“Javi se, možda je nešto važno. Luj te ne bi zvao ponovo da nije.” Klimnuo sam glavom nevoljno.
-“Hej, druže…prekidaš me u jako lošem trenutku…”
-“Dom..žao mi je čoveče, ali ne može biti lošije nego ovde. Moraš se odmah vratiti u Njujork!”
