13. poglavlje
Eli
Zaklela bih se da je Domiik u trenu prebledeo. Ne znam šta mu je Luj govorio, ali njegovo mi lice nije govorilo ništa dobro. Osećala sam da se sprema oluja. Od nasmejanog, Dominikovo lice se u trenu pretvorilo u sivilo. Postavljao je pitanja koja su bila jako kratka i iz kojih nisam mogla ni naslutiti šta bi mu Luj mogao govoriti. Na kraju je samo reko “Razumem. Zvaću te.”
Nakon što je prekinuo vezu bacio je telefon na sto i njegovo odskakanje me je trgnulo, a pre nego sam uspela išta da izustim prekrio je lice obema rukama i spustio glavu. Znala sam da je potrebno da sačekam. Očigledno mu je potrebno vremena pre nego kaže. Nakon par minuta tišine, spustio je ruke, glave još uvek obešene na dole.
-“Moram u Njujork.” Tek onda je podigao pogled ka meni. Mogla sam da čitam bespomoćnost iz njegovih očiju. Bilo je očigledno da ne ide svojevoljno, ali to nije sprečilo lom mog srca za koji sam bila ubeđena da se čuje. Sve se rušilo oko mene kao staklo. Dominik je čekao moju reakciju, za koju nisam bila sposobna. Suzdržavala sam se da ne zaplačem. Jednostavno sam znala da više nikada ništa neće biti isto. Mislila sam da će mi biti lakše jer sam sve vreme bila svesna da će ovo doći u nekom trenutku, ali ne tako naglo, ne sada.
Da li bi mi bilo lakše da je bilo kasnije? Ili pre? Ne. Jedva da sam uspela da progovorim.
-“Šta…šta se desilo?” nije da mi je bio važan razlog kada je ishod isti. Koji god bio razlog neće biti ovde i to je jedino što se računa, koliko god to bilo sebično sa moje strane. U ovom trenutku me nije bilo briga. Želela sam da porušim sve oko sebe, ali sam ipak bila bolno svesna da to ne bi ništa promenilo. Ali ako sklonim svoj bes po strani, naravno da me zanima zašto je toliko uzrujan. Jer nešto veliko se očigledno događalo.
-“Postoji problem sa nekim investicijama i ja…moram biti tamo.” Klimnula sam glavom sada sve manje uspevajući, a ako ćemo iskreno nisam se ni trudila da sakrijem svoj bes, bio je očigledan. Klimnula sam glavom oštro dajući mu do znanja da je dovoljno. Da je sve jasno.
-“Zbog posla. Razumem.” Ali nisam razumela. Šta je to što nije moglo da se reši iz daljine kao što je do sada radio.
-“Ne razumeš.” Polako je rekao, naglo i duboko uzdahnuvši. Nije samo posao u pitanju. Mogao bih da zaglavim u zatvoru. Protiv mene je pokrenuta istraga i ja prosto moram biti tamo.” Gledao me je očajničkog pogleda dok su se moje oči raširile kao tanjiri. Ne samo da sam u trenu shvatila ozbiljnost situacije već sam se i uplašila. Ipak, nisam mogla da poverujem da je mogao uraditi nešto protivzakonito. Ali opet, zdrav razum, ako ga je i malo ostalo, povezuje tačkice drugačije. Odjednom mi ta priča koju je ispričao nije delovala ubedljivo. Šta ako je ustvari samo pobegao ovamo da se sakrije? Mozak mi je bio brži od srca ovog puta pa sam ga to direktno i pitala.
-“Da li je to razlog tvog dolaska ovamo? Znao si da ovo dolazi?” Čim sam čula sebe zažalila sam. To nije dobro zvučalo. Mogla sam u njegovom pogledu da pročitam sve negativne emocije-bes, tugu, razočarenje, izdaju… odmahivao je glavom u neverici.
-“Molim?! Ne! Naravno da ne! Nisam znao da mi se ovo sprema. I naravno da nisam kriv! Ovo je očigledno nameštaljka mog rođenog oca koji mi se sveti što sam “ukaljao” njegovo ime kada sam odlučio da živim svoj život. I njegov nenormalni način da me vrati nazad.” Bio je sve više uzrujan i znala sam da sam preterala, naročito nakon reči koje sam čula. Ako je zaista tako onda je gadno izdat i primio je najbolniji mogući udarac. Ono što mu je potrebno u ovom trenutku je moja podrška, a ne osuda. Prišla sam mu i uhvatila obema rukama za glavu, terajući ga da me pogleda u oči.
-“Oprosti, u redu? Nisam tako mislila. Samo sam…ne znam reagovala impulsivno.” Nije delovao ubeđeno, ni manje razočarao, ali je klimnuo glavom. “Možeš li mi objasniti o čemu se radi?” Nakon što se malo smirio seli smo na krevet u dnevnom boravku kada je počeo da objašnjava.
-“Na berzi kompanije za svoje akcije i druge hartije od vrednosti koriste takozvane ISIN brojeve. To je njihov identifikacioni broj. Taj ISIN sistem se koristi širom sveta od strane fondova, kompanija i vlada. Ako kompanija čije su akcije na berzi dobro posluje i ima dobru reputaciju vrednost njenih akcija raste. Često se, međutim, dešava da neke kompanije uspeju da prikriju svoje loše finansijske, etičke ili druge loše stvari kako bi sprečile pad svojih akcija. Pad akcija rezultira ne samo gubitkom već može dovesti do katastrofalnih posledica i pada nekih od najvećih kompanija. To nije nešto što se nije dešavalo. Ne samo da stradaju menadžerski timovi već i mnogo ljudi genralno ostane bez posla. Desilo se da su takvi loši zapisi koji su bili dobro čuvana tajna procureli u javnost i to bez sumnje, namerno. Takođe, ja bez sumnje znam da je to delo mog oca, jer je on to mogao učiniti bez problema. Međutim, svu pozornost na krivnju usmerio je na mene. Moje povlačenje sa pozicije brokera u trenutku kada sam takoreći bio na vrhuncu karijere, ide u prilog špekulacijama. Posledice su ogromne. Kao što sam i rekao. Akcije ovih kompanija su izgubile svoju vrednost i ne samo kompanije već i investitori su pretrpeli ogromne gubitke. Luj me je obavestio da je protiv mene pokrenuta istraga. Iz tog razloga bolje je da se sam pojavim i to što pre, jer bi svako dalje odlaganje izazvalo dodatnu sumnju. Pored toga, kompanije koje su pretrpele ove gubitke…pa ja sam imao akcije u njima. Što znači da su i moje investicije upravo propale. Nisam stigao da pitam Luja ali verujem da je u ovom trenutku penthaus jedino što mi je ostalo,a verovatno je i on pod zaplenom dok traje proces.”
Slušala sam ga širom otvorenih očiju, nisam mogla da dođem sebi od šoka. Blago rečeno je u ogromnom problemu i nemam nikakvu ideju kako bi ga mogao rešiti. I to me dodatno frustrira. Volela bih da mu mogu pomoći, ali ruke su mi vezane. Gledao me je sa mešavinom boli i žaljenja.
“Moram biti tamo, ok?” Klimnula sam glavom i spustila je kako ne bi video moje suze. To je poslednje što mu je u ovom trenutku potrebno. “Moram da odem i sperem ljagu sa svog imena, da nađem način da dokažem svoju nevinost. Verujem da Luj radi sve što je u njegovoj moći. Verujem u njega ne samo kao prijatelja već i kao vrhunskog advokata, ali moram biti tamo.”
Nakon par trenutka tišine, obuhvato mi je glavu rukama, utisnuo poljubac u glavu, a potom ustao i zaputio se ka vratima. Kada je bio kod vrata skočila sam i sada već ne mogavši da sakrijem suze jedva čujnim glasom sam progovorila.
-“Hoćeš….hoćeš li se vratiti?” Naglo se okrenuo ka meni, namršten i raširio ruke.
-“Dođavola, Eli, ne znam ni da li ću biti na slobodi!Jesi li me slušala šta sam ti govorio?!”
Suze su mi krenule u većim i bržim potocima, ali sam samo spustila glavu pogleda uperenog u pod, a potom zažmurela. Stvorio se uz mene u sekundi i zagrlio me.
-“Oprosti, oprosti! Nisi ti kriva. Samo sam…napet i izgubljen trenutno.” Glave priljubljene na njegove grudi uspela sam blago klimnuti.
Kratak poljubac za kraj i ovoga puta vrata su ostala zatvorena za njim.
Znala sam da će ovaj dan doći, spremala sam se za to. Ali se nisam nadala ovakvom rastanku. Da li bi mi bilo lakše da samo se drugačije rastali? Verovatno ne. Srce bi mi bilo jedanko slomljeno. Ali i možda vremenom uspelo da spoji svoje delove. Sada, kada znam u kakvu borbu odlazi i da je ishod neizvestan, komadi mog slomljenog srca dodatno trepere i ne mogu doći jedno do drugog kako bi se sastavili.
