14. poglavlje
Dominik
Za tren sam iz raja prešao u pakao. U sekundi. Hodao sam srećan i rasterećen i nagazio na minu. A onda je sve odletelo u vazduh. Našao sam se u situaciji koju ne bih poželeo ni neprijatelju. Već petanest dana je prošlo od mog povratka, a da ne znam gde ni kada. Sve se samo vrtelo u krug. Pitanja, papiri, odgovori. Neprospavane noći. Stres. Bes. Nemoć.
Luj i ja smo kopali danima i noćima kako bi dokazali moju nevinost. Bio sam pod istragom i nisam mogao da napustim zemlju. Sve što je moglo dodatno da mi oteža situaciju u kojoj sam bio se pogodilo. Bio sam iscrpljen.
Jedinu snagu sam crpeo iz sećanja na dane provedene sa Eli. Naših razgovora, šetnji, zajedničkih trenutaka. Plašo sam se da će njen osmeh izbledeti u mom sećanju. A što je još gore da ću ja izbledeti u njenom. Gušio me je način na koji smo se rastali. Da stvar bude još gora nisam uopšte bio u kontaktu sa njom otkako smo se rastali. Ona nije imala moj broj ovde, na starom mi je u prvim danima slala poruke koje sam bio prinuđen da ignorišem. Ostavio sam je u mraku. Ali koliko god to želeo, nisam se usudio da razgovoaram sa njom. Bar ne još, ne dok ne naiđemo makar na neki trag nade da ću se moći osloboditi ovoga. Nisam želeo da je uvlačim u ovaj haos. Iako nevoljno morao sam da se pomirim sa tim da postoji verovatnoća da neću uspeti. Pored toga, ne želim da nju kao moj kontakt upliću u ovu istragu. Najbolje za nju je da je držim po strani koliko god joj to izgledalo loše sada. I šta god mislila o meni. To je cena koju ću morati da platim ukoliko želim da je zaštitim.
Nosio sam kutijicu u koju sam spakovao poruke koje sam izvlačio, kao svoju amajliju. Svaka bi me podsećala na neki trenutak. Ponekada bih ih nasumice vadio i sećao se.
Uspeh bez ljubavi, vredan je koliko i kralj bez krune!
Nasmejao sam se sebi ogorčeno.
“U Francuskoj postoji tradicija za Bogojavljenje koja se vezuje za pojavu tri Sveta kralja. Tog dana se priprema kolač Galette des rois ili u prevodu kraljevski kolač. U njemu se sakrije figurica, a kolač se seče na onoliko parčeta koliko ima gostiju za stolom. Najmlađa osoba se sakrije pod stolom i izgovara ime po ime onog koji će dobiti parče koje se nalazi u ruci domaćice. Osoba koja dobije parče sa figuricom postaje kralj i dobija krunu…”
Sećam se uzbuđenja sa kojim mi je to pričala. One sam joj noći hteo reći da ću biti tu da probam njen kraljevski kolač. Ali nije se dalo. Sada se pitam da li je tako ispalo bolje, jer nije znala da sam planirao ostati. Da li bi joj bilo lakše da jesam? Verovatno. Ali tada bi se držala za nešto, a ja nisam mogao biti toliko sebičan da to dopustim ne znajući kakva me sudbina čeka.
Ono što takođe nije znala je da igrom slučaja, meni baš tog dana, rođendan. Nadao sam se da ću dobiti svoju krunu, ali se ispostavilo da mi je od “kraljevstva” ostalo samo prezime (King), koje me je proklelo.
Vratio sam poruku u kutijcu i video da je ispala još jedna pa je dohvatio.
Voda održava brod na površini, ali ga isto tako može i potopiti.
Hm…pa sada znam smisao i ovih reči.
***
Nakon nedelju dana Luj se pojavio sa vestima koje bi mogle biti mali tračak svetlosti na kraju tunela. Imali smo trag koji bi mogao dokazati da iza svega ovoga stoji moj otac, ali čak i da uspemo u tome, nisam uspeo dokazati svoju nevinost, jer nema garancije da me neće dovesti u vezu sa njim i okarakterisati to kao zajedničko delo. Ipak, za nešto smo se morali uhvatiti. Morao sam da dokažem da nisam znao za ono što se dešavalo u tim kompanijama a kamoli da sam pustio te informacije u javnost. A onda mi je sinulo!
-“Brod!”, izgovorio sam naglas gledajući Luja koji se me gledao sa čuđenjem.
-“Brod?”, izvio je obrve upitno.
-“Da. Kompanija brodogradilišta. Sećaš se da sam bio sumnjičav jer je cena njihovih akcija krenula da raste ubrzo nakon mog investiranja u njihove akcije?” Luj je sada zadovoljno klimao glavom. “Imao sam prepisku sa njihovim menadžmentom. Sećaš se da su mi rekli da je tome doprinelo veliko ulganje tajnog investitora…slali su mi finansijske izveštaje. Ako je došlo do iznenadnog povlačenja te investicije nakon toga, to bi ih znatno oslabilo. Ali ako javnost za to ne bi saznala, ne bi došlo do pada vrednosti akcija, kao što i nije.”
-“Shvatam gde ideš sa ovim. Misliš da je potez za sve tri kompanije bio isti i da je tajni investitor bio…”
-“Moj otac! On je jedan od retkih sa toliko živog kapitala da to može uraditi. Namerno je pratio moje poteze.”
-“Ako bismo uspeli da dokažemo da on tajni investitor…”
-“Za početak, javnost ne zna da je postojao tajni investitor, niti bi oni to smeli reći ako je tajni. Mislim da su se greškom izleteli. Pored toga, uporedićemo izveštaje koje su meni poslali sa onima koji su predati Sudu.”
-To je to. Donesi ih! Bacimo se odmah na to.”
Nakon pola sata kopanja po stvarima postao sam bolno svestan činjenice da mi je hard disk na kome su mi svi podaci koji su mi potrebni definitivno ostao u Francuskoj.
-“Ne mogu da verujem! Šutao sam stvari po sobi u besu.” Luj je pokušavao da sačuva svoj razum kako bi našao rešenje dok me je smirivao.
-“Ok. Nema druge. Idem ja po njih u Menton.”
Pogledao sam ga zbunjeno, ali sam znao da je to jedino moguće rešenje.
***
Cela ova stvar sa porukama dala mi je ideju da napravim nešto za Eli. Time sam prekraćivao svoje besane noći u proteklom periodu da ne poludim. Nisam znao da li ćemo se ikada ponovo sresti, ali sam znao da želim da ovo nađe put do nje umesto mene. Naš je rastanak bio jako loš i težak i to bi bilo moje izvinjenje za ovakav kraj. Zaslužuje makar da zna koliko mi je značila, ukoliko to nije shvatila iz mog ponašanja ili je nakon svega posumnjala.
Luj je svratio pre polaska da mi ostavi još jednu hrpu papira koje ću proučavati tokom njegovog odsustva.
-“Izvini što sam ti natovario i ovaj put na grbaču i hvala ti.”
-“Hej, neću da te čujem. Ti bi isto uradio za mene.” Klimnuo sam glavom.
-“Bez razmišljanja. Mogu li da te zamolim još nešto?”
-“Naravno.” Izvadio sam kutiju u koju sam upakovao poklon za Eli.
-“Znam da ćeš biti na kratko u Mentonu, ali ako bi mogao da predaš ovo Eli…bio bih ti još veći dužnik.”
Pogledao je u kutiju pa u mene.
-“Devojka iz poslastičare? Ona o kojoj si pričao?” Klimnuo sam glavom.
-“Da. Ona koja mi je donela sreću.”, rekao sam gledajući zamišljeno u stranu. Luj se ironično nasmejao.
-“Brate, ne znam kako bih ti rekao, ali situacija u kojoj se trenutno nalaziš uopšte nije srećna. Uostalom, zar te ona nije umalo i ubila kikirikijem?” Nasmejao sam se setivši se tog incidenta koji nas je ustvari i zbližio.
-“To je ta! Samo joj predaj ovo, molim te.” Klimnuo je glavom i uzeo kutiju.
-“Bez brige. Biće isporučeno direktno na ruke.” Namignuo mi je i otišao.
