15. poglavlje
Eli
Najpre su se bes i strah smenjivali. Briga. Neizvesnost. Mislim da te noći kada je Dominik otišao nisam ni bila svesna ozbiljnosti situacije u kojoj se našao. Kako je adrenalin popuštao i bes se smenjivao, nastupio je strah. Prihvatanje.
Nije se javio ni kada je sleteo u Njujork. Pravdala sam to situacijom u kojoj se našao. Siurno je u haosu, javiće se čim bude mogao. Dva dana kasnije i dalje nije bilo ni traga ni glasa od njega. Ne samo da se nije javljao, nije odgovarao ni na moje poruke. Strah je rastao. Šta ako mu se nešto desilo? Nisam imala koga ni da pitam. Nisam poznavala nikoga iz njegovog okruženja. Pričao je o svom prijatelju Luju koji ga je navodno i pozvao, ali nisam ga poznavala kao što nisam imala ni njegov kontakt ili adresu. Otišla sam do njegovog stana, onog u kojem je Dominik boravio, ne bih li pokušala od komšija da doznam kontakt ali niko ga nije imao. Luj odavno nije tu živeo. Bar ne da su oni znali. Bila sam bespomoćna i beznadežna. Svaki moj pokušaj izlaska iz lavirinta u kome sam se našla bio je bezuspešan. Samo bih se vraćala na početak.
Neprospavane noći su se nizale. Nedostatak informacija me je vodio ka sopstvenim zaključcima koji mi se ni malo nisu svideli. Produbljivali su moju anksioznost. Prelistavala sam po internetu američku štampu ne bih li naišla na bilo koji članak. Uzalud.
Desetog dana sam došla u novu fazu prihvatanja. Gotovo je. Donela sam sopstveni zaključak. Jedini koji se mogao utemeljiti na svim raspoloživim činjenicama. Pobegao je. Izmislio je celu priču kako bi otišao. Nema drugog objašnjenja. Inače bi našao načina da se javi. Znao je koliko brinem, da sam barem dobila vest da je dobro. Ali nisam. Verovatno sa razlogom. A jedini razlog koji sam uspela da pronađem je da je samo pobegao.
Takvo stanje izazvalo je brojne promene u meni i na meni, koje su bile i više nego očigledne. Vreme, ponavljala sam sebi. Sve što ti je potrebno je vreme. Prebolećeš. Posećala sam se kako sam ušla u sve to. Svesna rizika da ću na kraju ostati ovakva, slomljenog srca.
Ali koliko vremena tačno je potrebno da bi se sve svelo na dragu uspomenu? Na koji način kada je sve u šta bih pogledala podsećalo na njega. U stanu, u poslastičari, čak i na mom omiljenom mestu na koje bih uvek bežala. Uspeo je da uđe u svaki kutak mog života. Gledala sam pred sobom u kolačiće u koje sam ubacivala poruke. Oči su mi se napunile suzama, ali više im nisam davala da idu dalje odatle.
Na kraju, ostala je samo jedna poruka koju nisam imala gde da ubacim jer više nije bilo testa. Nasmejala sam se ironiji. Pa, ova je moja, pomislila sam.
Na tvom putu pojaviće se šarmantni stranac koji će ti doneti blagoslov.
Počela sam histerično da se smejem. “Pa ti si izgleda zakasnila, trebalo je da te dobijem ranije.”, rekla sam odmahujući glavom. Mari se pojavila bojažljivo me gledajući, ne znajući kako da se nosi sa mojim raspoloženjem i nisam je mogla kriviti zbog toga. Nisam znala ni ja.
-“Jesi li dobro?”, upitala je zabrinuto. Odmahnula sam rukom.
-“O, da odlično!” uzvratila sam sarkastično. Nije me ništa pitala oko celokupne situacije i na tome sam joj bila beskrajno zahvalna. Jer zaista ne bih znala da objasnim situaciju u kojoj sam.
Dane sam nekako i stopila kroz posao, ali noću, kada ostanem sama sa sobom, tumbajući se po krevetu u potrazi za snom, pitanja bi dolazila rafalno.
Je li ovo karma? Loša sreća? Zla subdina? Prokletstvo? Možda jer nisam nikoga mogla da pustim u svoju život i sve sam ih oterala, sada jedini muškarac kojeg sam želela pored sebe ostavio me je? I na kraju bi, ni sama ne znam da li kao briga ili tračak nade, dolazila pitanje šta ako mu ipak nešto desilo i nije bio u mogućnosti da se javi? Onda bih opet potopila sva opravdanja kao brodove i vratila se besu iz nemoći.
***
Skoro mesec dana od Dominikovog odlaska nisam bila ništa boljeg raspoloženja. Još uvek sam tražila lepak koji bi komade mog srca sastavio.
Poslednji gosti su upravo ustali i Mari se spremala da krene. Poslala sam je kući odmah i ostala da se sama pobrinem oko zatvaranja.Što duže se zadržim tu, kraće će trajati moja agonija kada me kući dočekaju hladni zidovi po kojima je nevidljivom bojom svuda ispisano Dominikovo ime. Spustila sam čaše u sudoperu i okrenula se da se vratim da zaključam vrata kada sam na njima ugledala stranca. Ne očekujući ga tu, refleksno sam se trgla pa se brzo pribrala.
-“Oprostite, ali gotovi smo za danas. Upravo sam krenula da zaključam.” Njegov lik mi je delovao poznato ali sam sigurna da ga nisam poznavala. Takođe, nije bio ni jedan od stalnih gostiju, definitivno ga vidim prvi put u životu iako mi deluje poznato. Možda me samo podseća na nekoga, ali sam sada preumorna da bih to analizirala.
-“Žao mi je. Nisam stigao da dođem ranije. Tražim Eli Martines?! “ namrštila sam se jer mi je ova situacija bivala sve čudnija.
-“Da li se poznajemo?” upitala sam zbunjeno. Stranac se nasmejao.
-“I pretpostavio sam da si to ti. Sada mi je mnogo toga jasnije.” Zastao je na tren gledajući ka podu i odmahujući glavom još uvek se smešeći. A meni apsolutno ništa nije bilo jasno i moja je faca to jasno govorila. Gestikulacijom sam ga pozvala da nastavi, podsećajući ga da i dalje čekam odgovor.
“Oprosti, ne ne poznajemo se. Ja sam Luj.” Pružio je ruku ka meni i ja sam usporeno uzvratila. Sledila sam se. Zato mi je delovao poznato videla sam ga na slikama koje mi je Dominik pokazivao. Njegovo pojavljivanje ovde može značiti mnogo toga, a sve čemu se u ovom trenutku nadam jeste da mi neće sopštiti nešto loše u vezi Dominika. Sa bezbroj pitanja uglavi, ali nemoćna da progovorim tupo sam zurila u njega.
“Verujem da sam te iznenadio, ja sam…”
-“Znam ko si!” rekla sam iznenadivši sebe. Podigao me obrve, zakalativši se na nogama. Dobro, to nije bila baš najtoplija dobrodošlica, ali ne znam ni kakvu je zaslužio, iskreno. “Izvini, samo nisam očkivala…nisam..”, gledala sam okolo.
-“U redu je. Razumem. Ustvari, neću ti oduzeti mnogo vremena…” Ne! On je jedina osoba koja mi možda može dati odgovore na pitanja koja me muče danima i noćima. Ne mogu ga olako pustiti.
-“Ne! Ne,molim te, uđi!”, povukla sam ga za rukav i zaključala vrata za njim te spustila žaluzine. “Sedi.”, pokazala sam rukom ka stolu i on je poslušao. “Želiš li nešto da popiješ ili pojedeš?”
-“Iskreno, nisam to planirao. Čak ni da se zadržim. Ali deluješ kao da je tebi u ovom trenutku piće preko potrebno pa ti se mogu pridružiti.”, Rekao je otkrivajući red savršeno belih zuba. Uspela sam da uzvratim osmehom i klimnula glavom.
Ubrzo sam se zauzela mesto preko puta njega, stavljajući bocu džina i dve čaše na sto. Džentlmenski je preuzeo da naspe piće.
Nisam navikla da pijem. Ali ovo mi je zaista bilo potrebno potrebno kako bih skupila neku hrabrost za ovaj razgovor. Iskapila sam sadržaj svoje čaše i potom se zakašljala. Sve je u meni gorelo, ali nije moglo biti gore nego do sada. Luj je dosipao ponovo, a onda podigao svoju čašu i kucnuo o moju, pa popio gutljaj. Tišina se spustila na nas. Zurila sam u čašu u ruci ni sama ne znajući šta da kažem.
-“Reci kada budeš spremna…”, Luj se ponovo našalio, ali ja se nisam pomakla.
-“Da li…”, uzdahnula sam. “Da li je on dobro?”, rekla sam gotovo šapatom, pa podigla glavu i pogledala ga pravo u oči. Luj je klimnuo glavom u odobrenju, a onda odmahivao u stranu.
-“Fizički jeste. Ali sve ostalo…pa valjda je razumljivo s’ obzirom na situaciju u kojoj se našao. Klimnula sam glavom i progutala knedlu.
-“Nije se javio…nisam znala ništa o njemu…I ne bih i dalje da se nisi pojavio. Svaki pokušaj da dođem do bilo koje informacije završavao je u slepoj ulici. Dok nisam odustala…”
-“On je samo hteo da te zaštiti…”
-“Da me zaštiti?!” frknula sam previše glasno i besno. “ Da me zaštiti tako što će me ostaviti sa pitanjima bez odgovora, brigom i strahom?”
-“Vidi, verujem da sa tvoje tačke gledišta sve to deluje…Ne znam ni koju bih reč upotrebio, ali Dom je zaista samo želeo da te drži dalje od svega dok ne reši trenutnu situaciju. A situacija je jako komplikovana. Nije želeo da te na bilo koji način uplete u to, a proveravaju sve njegove kontakte između ostalog. Sve dok traje istraga on ne sme da napusti zemlju, takođe.”
-“Ima li kakvog pomaka u istrazi? Hoće li uspeti da dokaže svoju nevinost?”
-“Radimo na tome. Iz tog razloga sam inače i došao. Dom je zaboravio neke stvari ovde u žurbi, koje bi nam mogle biti od koristi. Na tragu smo mnogim stvarima i iskreno se nadam da neće proći još mnogo vremena dok to ne rešimo.” Klimnula sam glavom.
-“Mogu li nekako pomoći?” Luj je sažaljivo odmahnuo glavom, a onda se laktovima naslonio na sto i primakao mi se prijateljski.
-“Vidi, Eli, biću surovo iskren. Zovi to profesionalnom deformacijom, a isto ona me je i naučila da ljude prepoznajem na prvi pogled i ne grešim u proceni. Dominik te je pominjao, još dok je bio ovde, naravno. Sigurno ti je pomenuo da smo jako bliski. Znaš i da sam ga ja poslao ovamo i sa kojim razlogom. Bio je ushićen zbog vašeg poznanstva, ali iskren da budem, smatrao sam to samo nekom usputnom avanturom. Dominik nikada nije bio dobar u vezama i nije im ni težio. Ja ga znam najbolje od svih, a nikada ga nisam takvog video. I znajući ono što sam znao, verovao sam da će ga sve to proći i da će po povratku u Njujork brzo zaboraviti i nastaviti dalje. Nemoj me shvatiti pogrešno, voleo bih više od bilo čega da se skrasi, znam koliko znači za muškarca da ima iza sebe stabilnu ženu jer sam imao sreće da to iskusim. Ali to je jednostavno Dom…nije bilo načina ubediti ga ni da pokuša. Ali vratio se i, bez obzira na celu ovu situaciju, nastavio je da priča o tebi. Nikada ga nisam video da o nekom govori sa toliko žara.” Suze su sada našle svoj put i slivale se niz moje lice u tišini dok sam ga slušala.
“Mislim da si mu ti bila neka vrsta zvezde vodilje dok prolazi kroz sve ovo, kao da u tebi nalazi motivaciju i potrebnu snagu da nastavi dalje. Nije moje da to kažem, ali ne znam kada će on imati priliku za to, a verujem da bi voleo da to znaš. Sada, kada sam upoznao i tebe…zaista bih voleo da uspete. Ne znam kakvi su tvoji planovi i da li si već odustala od njega i nije moje da njih utičem, ali mogu razumeti zašto se promenio. Mogu razumeti zašto je zapeo za devojku koja ga je umalo otrovala.” Nasmejao se, dok sam se ja zacrvenela ali i sama se nasmejala kroz suze.
“Te mi suze govore da još uvek ima nade…” Pogledala sam ga i ponovo se nasmejala brišući rukavom lice krajnje “damski”.
“Nisam došao ovamo svojevoljno, samo da bih te upoznao i to ti moram priznati, ali drago mi je da jesam. Učiniću sve što mogu da vam pomognem.”
Stavio je na sto između nas kutiju. Pogledala sam u nju, pa njega očekujući objašnjenje.
-“Dom me je zamolio da ti ovo predam. Ne znam šta je unutra, ali se nadam da će ti pomoći da pronađeš utehu ili odgovore koji su ti potrebni.” Moje je lice odavalo treperenje mog srca, sigurna sam u to, jer nisam ni umela ni želela da sakrijem radost koja me je pogodila posle toliko dana tuge.
-“Hvala ti. Zaista ti mnogo, mnogo hvala.”, rekla sam stegnuvši mu ruku.
-“Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo.” Ustao je i ja za njim. A onda me je privukao u kratki zagrljaj. “Čuvaj se. Onako kako bi te Dom čuvao da je tu, ok?”
Klimnula sam glavom. “Moram da idem.” Izvadio je iz unutrašnjeg džepa svoju vizit kartu i dao mi. “Ovde je moj broj. Ne oklevaj da me pozoveš ako ti bude bilo šta potrebno.”
-“Hvala ti još jednom.” Kada smo stigli do vrata, otključala sam ih i Luj je krenuo nazad.
-“Luj?” Okrenuo se na par koraka od mene i pogledao preko ramena. “Sačekaj!” vratila sam se trkom do šanka i uzela jedan od kolačića sa porukom iz posude nasumice i stavila u malu papirnu kutiju pa trkom se vratila do Luja.
“Možeš li mu, molim te, poneti ovo?”
-“Naravno”, nasmejao se.
-“I reci mu…da verujem u crvenu nit!” Luj se namrštio, ali i zadržao osmeh na licu. Klimnuo je glavom i nestao niz park.
