19. poglavlje
Dominik
Ludeo sam hodajući gore dole ispred table koju smo postavili, bio sam tako blizu, osećao sam to, ali i dalje nije bilo dovoljno, ne potpuno. Mnoge smo stvari pronašli, ali ipak, sve to još uvek nije u potpunosti skidalo ljagu sa mog imena niti mi garantovalo slobodu. Suđenje je bilo zakazano za dva dana. Verovao sam da ću uspeti, ali ako ne budem svedočio nekom čudu, agonija će se produžiti i ko zna koji ću novi termin dobiti. Uzdahnuo sam gledajući ka nebu, prećutno se moleći za jedno. Ali, čak ni Bog ne može biti tako darežljiv, zar ne? Već sam dobio jedno, Eli. Nasmejao sam se na samu pomisao na nju. Ona je moje najveće čudo. I sama pomisao dala mi je novu snagu. Toliko sam je se uželeo, ne mogu da produžavam ovu agoniju.
Jutro pred suđenje dočekao sam budan gledajući u kapi kiše koje su se slivale niz prozor. Mentalno sam se vratio u trenutak kada sam ih posmatrao na prozoru Elinog stana. Mogao sam da osetim taj miris i toplinu iako je decembar već bio na vratima. Obuzela me je melanholija i tuga. Uskoro će svanuti, barem napolju. Ali mojoj duši još uvek neće. Nisam uspeo da dođem do svih potrebnih dokumenata koji dokazuju moju nevinost. Nevoljno sam ustao ne bih li se spremio.
Dan je već savladao noć i potpuno je svanulo dok sam izlazio iz kupatila. Nasuo sam sebi kafu i obukao se dok sam još jednom prelazio po papirima ispred sebe. Zvono na vratima me je prekinulo. Sedam sati. Luj je trebalo da dođe tek oko 9 po mene. Ne bi ovoliko poranio…sem ako nema nekih novosti. Obasjan tračkom nade požurio sam da otvorim, a onda ugledao osobu koju sam najmanje očekivao.
-“Mama?!”
Moja je majka stajala preda mnom očiju punih suza, pogrbljenih ramena. Iako doterana kao i uvek, sa frizurom šminkom i odećom koja odiše luksuzom, delovala je više nego ispijeno. Nisam je video dugo. Ni sam ne znam koliko je meseci prošlo. Otkako sam bio sa ocem u lošim odnosima i nju sam slabo viđao. Ona se, istina držala po strani u našim sukobima, ali nikada nije stala ni u moju odbranu pa sam smatrao da se slaže sa njegovim stavovima i ponašanjem. Viđao sam je povremeno i uglavnom kratko. Nismo imali prisan odnos. Sve je to bilo nekako…službeno. Ipak, žena koju sada gledam nema nikakvih dodirnih tačaka sa ledenom kraljicom koja je mog oca držala pod ruku, a mene dalje od svega toga.
Bez reči sam se povukao u stranu i mada namrštenog pogleda, pokazao joj rukom da uđe. Ne mogavši da sakrije suze, ali istovremeno i osmeh iznanađenja jer sam je pustio ušetala je unutra i razgledala okolo. Ćutke sam je pratio. Prolazila je kroz moj stan kao kroz muzej. Istina, nikada nije dolazila ovamo, pomislio sam. Pipnula bi rukom po koji komad nameštaja, setno gledajući, a onda završila svoj obilazak i stala kraj prozora, okrenuta mi leđima gledala na grad.
-“Nemam prava ni hrabrosti da te gledam u oči.” Rekla je sa tugom u glasu dok su joj suze očigledno narušavale čvrstinu kojom je inače bila okovana. “Zakasnila sam…mnogo…ali se nadam da ću ti bar sada moći pomoći.” Nisam razumeo o čemu je govorila. Iskren da budem, još uvek sam bio u šoku njenog pojavljivanja i trebalo mi je vremena da shvatim razlog tome. Prišao sam polako i uhvatio je za ramena pa okrenuo sebi. Suze su kvarile njeno uvek savršeno namazao lice, što šminkom, što glumom.
-“Je li sve u redu? Jesi li dobro?” pitao sam sa oprezom. Odmahnula je glavom i drhtavom rukom mi dotakla obraz. Ruke su joj vidno oslabile, gubila je snagu. Ali ja sam se prepustio i zažmurio. Odrastao čovek, a toliko željam majčinske pažnje. Nisam se usudio da otvorim oči jer sam se plašio svoje reakcije. Možda sam samo sanjao. Ali nisam, i dalje je bila tu.
-“Oprosti…”, tiho je rekla. “Što nisam bila majka kakvu zaslužuješ, iako si bio najdivnije dete na svetu. Što nisi imao detinjstvo kakvo zaslužuješ, bez obzira na sav luksuz i komfor u kome si odrastao. Toliko sam zahvalna Bogu što te nije iskvarilo sve to što ti je uskraćeno.”
-“Ja…zaista ne razumem čemu sada sve ovo?” pitao sam zbunjeno. Za tren se pribrala i šmrcnula. Posegla je rukom u tašnu i iz nje izdvadila usb memoriju.
-“Ovde je sve sa računara tvog oca. Nadam se da će ti biti od pomoći da skineš ljagu sa svog imena.” Dok sam još bio u šoku zastala je na tren, a onda nastavila “A njega strpati tamo gde mu je i mesto, zatvorenog kako više ne bi mogao da naudi nikome.” Gurnila je u moje ruke a ja sam i dalje zbunjen gledao.
-“Ali kako si…zašto?” Podigao sam glavu gledajući je pravo u oči. Imao sam toliko pitanja i tako malo vremena, sve je u mojoj glavi bilo zbrkano.
-“Samo mi oprosti jer nisam skupila hrabrosti ranije. Stidim se što čak ni u tebi nisam pronašala snage da se trgnem, da reagujem, da se usprotivim. Imao je toliko uticaja na mene. U početku sam ga toliko volela da sam mu verovala svaku reč. Da sam verovala da zna bolje jer je pametniji i iskusniji od mene. Bio je odličan u manipulaciji da lako sroza moje samopozdanje i onda upravlja mnome kako želi. Onda si došao ti i ja sam živnula. Ali vrlo kratko. Zabranio mi je i ljutio bi se ako bih te mazila, govorio je da ću na taj način od tebe napraviti slabića, emocionalnu olupinu kakva sam i sama postala.” Još suza, još uboda u moje srce. Kako je moguće da nisam ništa od toga primetio. Možda jer sam bio mali, a do trenutka kada sam možda i mogao da primetim već sam pobegao ili bio poslat dalje. Sada shvatam da mu je tako odgovaralo, da majka ne bi imala nikakav vid zaštite od njega, da može da nastavi svoje ludilo i tiraniju.
-“Oprosti, trebalo je da znam…da se zainteresujem…”
-“Ne. Nikada nemoj kriviti sebe. Nisi mogao da znaš. I moje ti ponašanje ništa drugo nije ni moglo pokazati. Nije mi bilo lako da prihvatim to što me je odvajao od tebe. Vremenom sam posegla za lekovima. Godina za godinom oni su me držali opijenom da mogu lagano nositi svoju masku srećne žene.”
-“O, mama…” rekao sam očajno kako sam se zaista i osećao čvrsto je grleći. Ostali smo tako par trenutaka, zagrljeni, bez reči, pokušavajući da u taj zagrljaj utkamo sve propuštene trenutke i godine, iako smo znali da nije dovoljno, da nikada neće biti dovoljno. Nevoljno me je potapšala po ramenu i odvojila se od mene.
-“Nemaš sada vremena za ovo.” Pokazala je glavom ka mojoj ruci. “Požuri, sredi to, završi sa tim, a posle ćemo o ostalom.” Klimnuo sam glavom i odmah nazvao Luja da požuri dok sam već očitavao usb i nalazio sve što nam je bilo potrebno.
