2. poglavlje
Eli
Prošla je čitava večnost otkako me je neki muškarac zaintrigirao. Ali ima nečeg u tom strancu koji se pojavio ni od kuda i zauzeo moje omiljeno mesto u kafeu. Nešto se krije iza tog mrgodnog pogleda što me vuče kao magnet. Zrači muževnošću koju nisam skoro srela. I znatiželja da otkrijem drži me ushićenom poput šiparice, dok se krijem iza pulta posmatrajući ga. Ovde je već treći dan. Pitam se koliko će dugo ostati u gradu? Turista je,verovatno ne više od par dana. Oblak razočarenja prekrio je moj osunčani osmeh. Nije baš raspoložen za razgovor rekla bih. Mada nisam preterano ni insistirala kako ga ne bih oterala. Očigledno je da je u potrazi za mirom. Dugo ostane tamo, sedeći i gledajući u daljinu. Ponekada nešto pribeleži u tefteru koji nosi sa sobom. Volela bih da mu mogu ući u misli.
Toliko je turista prošlo ovuda, ali ni jedan me još nije toliko zaintrigirao. Deluje tako otmeno, ali ne i nadmeno. Nešto mi govori da je njegov mrgodni pogled rezultat nečeg drugog. Kako god, nikada neću saznati, ali ću makar uživati u pogledu dok mogu. Nasmejala sam se sama sebi i odmahnula glavom.
U svakom slučaju je osveženje za oči, a i melem za dušu. Ne znam kada su muškarci prestali to da budu. Ili se barem negde vešto kriju. Čast izuzecima koji ovako ponekada izmile. Ali takvi su uglavnom već zauzeti. Davno sam izgubila nadu da ću ikada sresti nekog dovoljno dobrog za sebe. Nemojte me shvatiti pogrešno daleko od toga da mislim da sam savršena i da zaslužujem “princa na belom konju”, samo neko čije bi se mane dobro uklopile sa mojima. Realna sam. Možda je to problem? Kako god, realnost je i da je sve otišlo dođavola. Ne znam tačno u kom trenutku su se uloge zamenile i momci počeli da se depiliraju i nose takoreći helanke,a devojke idu u vojsku i nose puške. Sve se izokrenulo i izgubilo smisao. Iako volim svoju nezavisnost i ne bih je menjala ni za šta, ponekada patim što se nisam rodila ranije. U onom vremenu kada se znalo šta je porodica, ko je muškarac, a ko žena. Danas svedočim brakovima u kojima žene vuku muškarce dok se oni ponašaju kao razmažene curice. Nije ni sva krivica njihova, žene su jednako krive za opšu neravnotežu. Sve lakše dostupne, muškarcima ne ostavljaju prostora za onu prirodnu borbu koju poseduju da osvajaju ženu, da se trude. Vremenom su shvatili i postali lenji,jer je dovoljno samo da čekaju koja će im se ponuditi. Oni koji malo drže do sebe iIi ne žele takve uglavnom odu u drugu krajnost i ne žele nikakve.
Evo peti profil koji gledam na instagramu istog žanra. Jedan putuje sam svetom, drugi šeta psa i provodi svo svoje vreme sa njim,treći sa konjima. Ponosno pokazuje svoju ergelu sa kojom dočekuje izlaske i zalaske sunce. Impresivni snimci zaista. Šteta je samo u tome što ih niko ne deli sa nekom devojkom. Ja bih recimo zaista uživala i u putovanjima jednako kao i u konjima, da ne govorim koliko obožavam pse…pa zar ne bismo recimo mogli sve to zajedno da radimo? U čemu je problem? Nisam dokučila.
Međutim, u jedno sam sigurna. Radije ću ostati sama nego bilo koga držati na grbači, ako je to jedino što se nudi. Držim se parole da je bolje biti sam nego u lošem društvu. Jer to zaista i jeste tako. I ne mogu shvatiti nikoga ko se zadovoljava bilo čime samo da bi rekao da nije sam. Samoća nije tako loša i depresivna stvar kakvom je mnogi zamišljaju. Ukoliko umete da je cenite može biti i oslobađajuća.
Misteriozni stranac mi pomera fokus jer ustaje i odlazi. Primetila sam da ponese svoj kolačić sreće tek kada ustane i krene. Pitam se šta radi sa njima?
Pokušavajući da ostavim te misli za sobom zajedno sa zgodnim strancem kome su pripadale, vratila sam se pravljenju svog Lava kolača (u originalu Fondant au chocolat, gde fondant dolazi od glagola Fondre=rastopiti,a Coulat iz glagola Couler što znači teći.) Rekli bi da je reč o običnom čokoladnom kolaču i za laike verovatno tako i deluje. Kao kolač koji se sasvim lagano pravi. Ali daleko je od toga. Glavna stvar kod ovog kolača je pogoditi tačno vreme pečenja tačnije izvući ga na vreme iz peći tako da čokolada unutra ostane tečna i razlije se popout lave jednom kada ga probate, a opet da ne ostane ne pečen. Vidite? Uopšte nije lako. Čak ni za poslastičare sa godinama iskustva iza sebe. Sam tvorac ovog kolača Mishel Le Bras radio je dve godine na ovom receptu kako bi pronašao savršenstvo. Ja se trudim već više od jedne godine. Možda kada se budem približila…konačno i uspem. Daleko od toga da su sve dosadašnje varijante bile loše, ali takođe, volim da sve što radim dovedem do savršenstva.
Nakon što sam konačno izlila kolače u kalup ostavila sam ih u zamrzivaču gde trebaju ostati minimum 6 sati. Taman koliko je vremena potrebno da pomognem Mari oko gostiju.
Mari je pre ću reći pomoćnica nego konobarica. Studirla je na daljinu jer je ovde imala baku o kojoj se brinula i bio joj potreban dodatni novac. Rado sam pristala da je primim kod sebe. Svesno znajući da niko drugi verovatno neće znati da ceni njen trud dovoljno. Dogovorile smo se da će raditi po šest sati, dok se ja bavim pripremom u kuhinji, nakon čega preuzimam posao, kako bi ona imala dovoljno vremena za učenje. Ostala je sa mnom već gotovo dve godine i odlično joj je išlo balansiranje svih obaveza. Zadovoljstvo je bilo obostrano, a postale smo i jako bliske da je mogu tretirati i mlađom rođakom. Leti, kada je najveći špic sezone turista u pomoć nam pritiče i njen prijatelj Nik. Njemu to nije potrebno, ali rado to čini zbog nje. Više je nego očigledno koliko je zaljubljen u nju i načini na koje joj to pokazuje su zaista za divljenje. Gledajući njih dvoje imam nadu da još uvek negde postoji nešto lepo i vredno.
Sem njih dvoje uveče bi dolazila i gospođa Doli radi čišćenja, a osim podova i sudova znala je svojim iskustvom i pričama da očisti i dušu kada je to bilo potrebno.
Kada je i poslednji gost otišao pokupila sam čaše i zatvorila. Imam taman dovoljno vremena dok Doli ne dođe da napravim limunove kolače u koje ubacujemo porukice. Dohvatila sam kutiju sa porukama i prinela je radnoj površini. Oduvek sam se pitala gde nalze inspiraciju za pisanje ovih porukica. Nabavljala sam ih preko interneta od momenta kada sam došla na ovu ideju,ali nikada nisam saznala ko je njihov autor, niti ih podobnije proučavala.
Njih sam pravila svakodnevno kako bi bili sveži. Sve što preostane, od njih, ali i drugih kolača koji nisu mogli imati duži rok trajanja nosili smo u sklonište za napuštenu decu. Njima su bili posebna radost i to me je ispunjavalo.
Pogledala sam u kutiju u kojoj stoje i videla da je od današnjih ostao samo jedan. Zanimljivo. Uzela sam ga sebi. Da vidimo šta sreća ima meni da poruči, nasmejala sam se sama i polomila kolač. Nedostatak vremena uzrokovao je da preskačem obroke, kao što je to bio slučaj danas pa je samo topljenje kolača u ustima već bila sreća za moj želudac. Razmotala sam papirić.
Ljudi u vašem okruženju biće kooperativniji nego inače.
Nasmejla sam se sebi , zakolutala očima i zgužvala papirić. Ljudi u mom okruženju već su dovoljno kooperativni. Ne vidim kako i zašto bi to bilo šta promenilo. Slegnula sam ramenima i sa uzdahom prionula na posao.
