20. poglavlje
Eli
Dan deseti otkako je Luj dolazio. Nemam nikakve vesti. Uzaludni pokušaj da zaspim prevrtanje po krevetu, uzadhnula sam u očaju. Upalila svetlo i posegnula u fioku noćnog stočića za njegovom karticom koju mi je ostavio. Pogledala sam na sat. Vremenska razlika postoji, tamo je još uvek rano, mogu ga nazvati. Rekao je da ga nazovem ako bude bilo potrebno. Oklevala sam.
Šta ću mu reći? Moj očaj postaje alarmantan, sve su mi lađe potponule. Nije da se prijavio da bude moj ispovednik, osim toga on je Dominikov prijatelj, ne moj. Odustajući od te ideje posegla sam da ugasim lampu kada sam tužno pogledala u kutiju. Više me ni poruke nisu mogle držati. Tonula sam. Onda sam ugledala onu jednu, belu. Izvukla sam je. I beo papir je brzo postajao mokar od mojih suza…
Da li si prolazna ili sudbina,
Da li si laž ili istina?
Osmehom tvojim privučen,
Na slatkoću tvoju navučen.
Tvoje su ruke stavile pred mene sreću,
Da sam znao šta je ljubav nikada ne bih rekao neću.
U jednom trenu sve sam izgubio,
Ali ljubav u sebi nisam ubio,
A to je ono navrednije,
Što te podigne kada se osećaš i najbednije.
Ja znam vratiću se tebi,
Ja verujem odbila me ne bi.
Danas je dan kada će poslednja suza pasti,
Sutra je novi dan u kome će naša sreća rasti.
Osećam tvoj zagrljaj je blizu
I biće ih još mnogo u nizu.
Boriću se i kada grešim,
Tvojim se osmehom tada tešim.
On mi govori da ću ovaj put preći,
Korak po korak ka našoj sreći.
Završio je pesmu. Uspeo je! I posvetio je nama. Trenutno su se u meni smenjivale sve dugine boje i pre nego sam stigla da dobijem trku sa njima i postanem svesna svojih postupaka već sam imala na umu šta ću učiniti.
Nadam se samo da ću uspeti. Brzo sam birala broj.
-“Luj? Eli je…”
U pozadini se čuo žamor ljudi, bilo je očigledno da je u nekoj gužvi.
-“Halo? Oprsotite, nisam Vas čuo, možete li ponoviti?”, rekao je nakon što se očigledno negde malo povukao jer je sada bilo malo tiše.
-“Eli je. Izvini što te zovem, ja samo…”
-“Eli?! U redu je, samo sam se iznenadio, nisam te očekivao. Jesi li dobro? Je li sve u redu?” pitao je sada zabrinuto.
-“Hm…da, jesam…valjda. Hmm…kako je…kod vas?”, setila sam se razloga zbog kojih se Dominik nije javljao pa nisam bila sigurna koliko smem reći.
-“Dobro je. Nadam se da će uskoro biti još bolje.” Rekao je sa oklevanjem, krajnje neodređeno. Opet sam ostala bez ikakve vredne utehe. Kao kada gladnom date čašu vode. Neće namiriti glad, ali će ga održavati u životu.
“Da li ti je potrebna neka pomoć?”
-“Ustvari, da. Želim da dođem tamo.”, rekla sam kratko i otvoreno. “Osim toga, potrebna mi je tvoja pomoć oko još nečega.” Zaklela bih se da je bio šokiran mojom izjavom, ali se trudio ostati ležeran.
“Hm…slušaj trenutno nisam u mogućnosti da govorim. Da li se možemo čuti kasnije? Večeras možda? Nazvaću te, obećavam.”
Kao da je prosuo vodu na plamičak vatre koji se upalio u meni posle toliko vremena, na moje ubeđenje da donosim pravu oluku da odem u Njujork. Nisam uspela sakriti svoje razočarenje, ali nije mi ostalo ništa drugo nego da mu verujem i da se nadam da će održati svoje obećanje.
-“U redu, čekaću tvoj poziv.”
Veza se prekinula i ja sam se vratila svom mraku. Ipak, neću se pokolebati. Čvrsto sam rešila. Ukoliko se Luj ne javi, kada dođem u Njujork naći ću drugi načn da pronađem Dominika. Na kraju, nazvaću njega. To bi pokvarilo iznenađenje koje imam na umu, istina, ali neću odustati.
U decembru i onako nije bilo tolko posla. Odmor od dve nedelje svima bi dobro došao, ne sećam se kada sam zadnji put dozvolila sebi predah od obaveza.
Novodonešena odluka pomogla mi je da pronađem san.
