21. poglavlje
Dominik
Luj se kretao ka meni, vraćajući telefon u džep.
-“Je li sve u redu? Udaljio si se brzinom svetlosti…strah me i da pomislim da bi nešto moglo krenuti po zlu. ” Vrdao mi je pogledom okolo što me je dodatno zabrinulo. Luj je kao advokat bio vešt u prikrivanju i manipulaciji kada je potrebno da izvuče neku informaciju, ali ne i sa mnom. Poznavao sam ga dovoljno dobro i dugo da bih znao kada pokušava nešto sakriti od mene. Suzio sam oči ka njemu. Delovao je nervozno.
-“Sve je u redu. Bio je to…neki privatni poziv, nema veze sa slučajem…rekao bih ti.” Podigao sam obrve ka njemu još čudnije ga gledajući.
-“Privatni poziv? Koji sakrivaš od mene? Kada smo spustili naše prijateljstvo na taj nivo? Voleo bih da znam šta je razlog tome?” Sada se malo opustio i potapšao me po ramenu, smejući se.
-“Ne lupaj gluposti! Naravno da ne krijem ništa od tebe, samo sada nije ni vreme ni mesto za to. Ne želim te opterećivati niti ti odvraćati pozornost sa onoga što nam predstoji. Daj da dobijemo ovu bitku i proglasimo pobedu u ratu, a onda ćemo lako sa herojima.” Klimnuo sam glavom u odobrenju.
“Jesi li spreman?” Još jedno klimanje. Uputili smo se stepeništem u zgradu Suda.
***
Iako smo imali premalo vremena, na brzinu smo pre dolaska pregledali materijal koji mi ja majka donela. Kada znaš šta tražiš i to je bilo dovoljno. Nju sam radi bezbednosti od gneva mog oca ostavio u stanu. Nisam bio siguran kakvu reakciju mogu da očekujem od njega jednom kada iznesem sav njegov prljav veš na oči javnosti. Nisam imao ni najmanju grižu saveti zbog toga što ću ga uništiti. Pogotovo, kada sam u njenim očima prepoznao očigledno olakšanje i zahvalnost što ću je zaštitititi. Jedino za šta sam krivio sebe je što to nisam učinio i ranije. Što nisam znao.
Iako sam se nadao da će se danas sve završiti, znao sam da birokratija neće biti na mojoj strani i da će usled dostave novih dokaza biti zakazano novo ročište. Ipak, pobeda je bila blizu. Trebalo mi je samo još malo strpljenja. Sve što smo predali bilo je i više nego što je bilo potrebno da dokaže moju nevinost i obezbedi mi slobodu. Ali nisam ga štedeo. Želeo sam da plati za svu bol koju je godinama nanosio, mojoj majci manipulacijom i meni zanemarivanjem. Uostalom, želeo sam pravdu. Kretanje okolo čoveka poput njega, koji nije imao ematije za sopstveno dete zarad zgrtanja besnosnog bogatsva kojim nikada neće biti zadovoljan, bilo je opasno. Davno je izgubio kompas, ako ga je ikada i imao i ne žalim ako je ovo lekcija koja će mu biti potrebna da dođe sebi. Bilo je mnogo kompromitujućeg materijala koji će mu zasigurno obezbediti neko vreme besplatnog boravka iza rešetaka gde mu je i mesto. Sudija je izdao nalog za njegovo privođenje.
Luj me je ostavio kući i nastavio svojim poslom. Nisam imao više šta uraditi nego sedeti i čekati da klupko krene da se razmotava. Skoro da sam i zaboravio da se ne vraćam u prazan stan kao i obično, kada me je sa vrata zapljusnuo miris hrane. Nesumnjivo, nešto se peklo u rerni. Trenutak me je odveo mislima kod Eli i probudio čežnju. Još samo malo, pomislio sam.
Zastavši na vratima kuhinje, prizor me je zbunio. Bio je to prvi put za sve ove godine da svoju majku vidim u kuhinji, sa varljačom u ruci. Celog života sam je viđao sa čašom, pomislio sam tužno. Nisam čak ni znao da ume da kuva, uvek smo imali one koji su za to plaćeni. Toliko toga propuštenog. Toliko tuge se u trenu skupilo u meni, jer sam shvatio da smo potpuni stranci.
Trznula se kada je postala svesna mog prisustva i naglo se okrenula, a potom odahnula kada je videla da sam to ja. Još jedan ubod boli. Koliko je strah njome nadvladao.
-“Ti si”, rekla je duboko uzadhnuvši i stavljajući ruku na grudi, a potom mi se nasmešila.
-“Nisam znao da ti kuvaš…”, rekao sam želeći da pređem preko toga, da je ne pritiskam dodatno pitanjima o njennim reakcijama. Istina, plašio sam se i šta bih još mogao saznati. Iako sam znao da ću morati. Neću preći preko toga.
-“Henri mi nikada dozvoljavao.”, rekla je spustivši glavu. Mrzeo sam što ime tog čoveka nosim u svome imenu. “Volela sam, to me je opuštalo”, slegnula je ramenima, nastavljajući da meša nešto na šporetu. Ćutao sam i gutao knedle. Puštao je da kaže koliko želi, onoliko koliko će joj biti potrebno da se oseti bolje. Bio sam bolno svestan činjenice da je za sve ove godine to prvi put da govori o tome. “Govorio je da žena ne sme da smrdi na začine, već na čist sapun i parfem.” Okrenula se ka meni i pogledala me. Sarkastično se nasmejala uprkos tuzi koju je nosila u očima. “Bila mu je potrebna lutka za pokazivanje…pa sam to i postala. Zarad vlastitog mira, shvatila sam da sve svoje snove, želje i nadanja moram duboko da zakopam. Sklopio sam oči pokušavajući da obuzdam svoj bes. Nisam mogao više da izdržim. Morao sam da znam. Jedva sam progovorio, grlo mi je bilo suvo.
-“Je li…je li ikada bio nasilan?” Okrenula je glavu u stranu što mi je izazvalo još jedan nalet besa. Ima neopisivu sreću što će ga policija, nadam se, naći pre mene.
-“Samo jednom. Jednom sam dobila hrabrosti da mu se suprotstavim, kada je bio toliko oduzet alkoholom, da sam poverovala da sam jača od njega. Ispostavilo se da je nekim čudom tada pod još većom snagom i samo sam pojačala njegov bes.” Zagrlio sam je i pustio da se isplače. Ali , za čudo, nije plakala. Samo se privila uz mene toliko očigledno željna mog mirisa.
“Ne brini. Ja sam tu. A on više neće biti. Ne moraš se više bojati.” Šmrcnula je i udaljila se da me pogleda.
-“Jesi li uspeo? Je li ono što sam ti donela bilo dovoljno?” Pogledao sam je sa osmehom.
-“I više od toga. Vrlo brzo će se naći iza rešetaka, obećavam ti. To možda neće nadomestiti sve godine psihičkog maltretiranja koje si proživela, ali će ti makar jedna strana pravde biti zadovoljena.”
-“Ne žalim za sobom. Sama sam birala i pogrešila. Žao mi je što si se ti našao u sredini i što si na svojoj koži morao da osetiš njegovu surovost.”
-“Ne govori tako. Nemoj nikada kriviti sebi! Imala si prava da pogrešiš kao i svi ljudi. Ali jedan pogrešan izbor ne može biti kazna za celi život. Da je bio normalan razišli biste se kao normalni ljudi kada ste shvatili da to nije ono ćemu ste se nadali. Ali on je očigledno neka vrsta sociopate.” Klminula je glavom da mi udovolji, ali video sam da i dalje nosi i uvek ću tu krivicu u sebi. Biće potrebno puno vremena i strpljenja da se nakon toliko godina vrati u normalno stanje svesti, ako ikada i bude mogla u potpunosti. Ali biću tu da joj pomognem.
Dok sam živeo sam nikada nisam sebi postavljao sto, uglavnom bih pojeo nešto napolju, a ako bih i ostao kući naručivao bih hranu i jeo je tako pored tv-a, nekada uz kuhinjski pult. Prvi put kada sam seo za sto u kući kao deo jedne porodične slike bio je za praznike koje sam nekada kao klinac provodio sa Lujem i njegovom porodicom. Tada je hrana međutim imala gorak ukus usled neisplakanih dečijih suza jer nikada nisam osetio takvu toplinu u svojoj kući. Uprkos raskoši sve je bilo sterilno i hladno.
Kao odrastao čovek, prvi put sam se našao u kući za trpezarijskim stolom sa Eli. Bio je to jedan od mnogih trenutaka koje sam prvi put podelio sa njom. Neminovno sam se setio toga dok sam sada sedao za sto sa svojom majkom. U jednu ruku srećan što konačno imam prilike da sa nekim svojim istinski uživam u obredu, a u drugu nostalgičan jer mi je sve više nedostajala.
-“Šta nije u redu?”, majka je pitala zabrinuto. “Da Ii ti se nešto od ovoga ne dopada?” Nasmešio sam joj se kako nisam ni znao da sam sposoban.
-“Sve je u savršenom redu. I preukusno je. I srećan sam što delim sve to sa tobom. Samo sam pomislio da bi bilo lepo da je još neko ovde.” Pogledala me je sa pitanjima i radošću u očima.
-“Neka devojka?” Klminuo sam glavom. “Pa zašto je ne pozoveš da nam se pridruži? Volela bih da je upoznam. Očigledno je da ti puno znači.”
-“Više nego što sam i mislio da znam. Verujem da bi i ona volela upoznati tebe, mogle bi deliti recepte jer je i ona sjajna kuvarica, i poslastičar. Ima svoju poslastičaru.”, govorio sam sa toliko ponosa kojeg ni sam nisam bio svestan do tog trenutka. Majka se iskreno obradovala.
-“Zaista? Sada sam još znatiželjnija. Pa, kada ću je upoznati? Oh…da li moje prisustvo ovde ometa vaše viđanje? Ne bih želela…” njena je nelagodnost postala toliko opipljiva da je bila spremna da istog trena ode, smatrajući da mi je na teretu.
-“Ne. Ne. Stani. Naravno da ne, tvoje prisustvo ovde ništa ne menja. Niti će. Nemoj se osećati teretom. Molim te.” Još jedan pokazatelj da će biti jako teško ubediti je u to nakon godina koje je provela sa drugačijim ubeđenjima. Pokušao sam da budem strpljiv. “Tvoje prisustvo ovde, sada i na dalje je za mene blagoslov. Zahvalan sam što si tu, zaista. I to ništa neće promeniti. Eli nije ovde iz drugog razloga. Ona je u Francuskoj. Otuda je. Živi i radi tamo. I ja sam bio tamo pre nego sam zbog ove situacije bio priuđen da se vratim nazad.” To je malo umirilo, ali je moja neskrivena čežnja rastužila.
-“Volim lepe i neobične ljubavne priče. Hoćeš li mi pričati kako ste se upoznali?” Klimnuo sam glavom sa osmehom. I počeo…
Razgovor sa majkom se produžio do kasno u noć, nije nam bilo lako da nadonkađujemo propušteno. Bila je skoro ponoć kada sam se povukao na spavanje. U Francuskoj je sada zora, Eli se sprema za posao. Rešio sam da sačekam još malo dok ne bude krenula sa radom da bih je konačno nazvao. Makar da čujem njen glas i da joj saopštim sve novosti.
Pre nego sam se vratio ovamo, one noći, bio sam odlučan da ostanem u Mentonu. Razmišljao sam čak i da prodam svoj penthaus i nastanim se tamo ako sve bude išlo kako treba. Nisam imao nikakvog razloga da ostanem ovde niti me je šta vezivalo za ovo mesto. Ali sada se situacija potpuno promenila. Ne mogu da ostavim majku u ovom stanju. Ne kada sam godinama čeznuo za njenim zagrljajem. Još uvek smo potpuni stranci i želim to da promenim. A to neću moći ako sam miljama daleko. Niti bih znao gde i kako da je ostavim. Koliko god joj sve obezbedio, to nije ono što joj je potrebno. To je upravo ono što je celi život imala a nikada nije bila srećna. Njoj je potrebna pažnja, osećaj da je nekome stalo do nje kao osobe. Znao sam to po sebi. Bili smo u istom problemu.
Isto tako, to je bilo potrebno i meni, kao i Eli. Nisam mogao ni nju da ostavim, ne kada sam konačno uz nju pronašao ono što mi je bilo potrebno celi život.
Znam da će me ona razumeti kada joj budem objasnio, jer je i sama toliko privržena majci, ali to nije dovoljno. Razumeće, ali neće me imati kraj sebe, niti ja nju, pa šta će nam onda razumevanje doneti. Bio sam rastrzan. I neverovatno umoran. U želji da mi jutro donese rešenje iako sam bio svestan da neće, sklopio sam oči i san me je savladao.
Nisam nazvao Eli.
