22. poglavlje
Eli
Budila sam se više puta te noći, svaki put proveravajući telefon, da li je bilo poziva od Luja, mada ne verujem da ga ne bih čula, ali uzalud. Kada je došlo vreme da ustanem i krenem u novi dan osećala sam se pregaženo. Ali nisam imala luksuz da odustanem. Niti sam bila neko ko se lako predaje. Naročito kada verujem u nešto. A sada i verujem i želim. Pa, mogao bi se i univerzum malo potruduti da mi olakša, zar ne? Uzdahnula sam frustrirano i krenula ka poslastičari.
Negde oko podneva dok sam jednoj grupi gostiju predstavljala meni, Mari me je dozivala pokazujući na telefon. Srećom, već sam uzela porudžbinu i u trku ka telefonu je predala Mari. Stigla sam u zadnjem momentu da se javim.
-“Luj! Hvala Bogu! Već sam mislila da se nećeš javiti”, rekla sam zadihano.
-“Zar ti ličim na nekog takvog? Vidi, uvrediću se. Za ovaj ispad imaš kaznu u vidu lava kolača.”,rekao je uvredljivim tonom na kraju se smešeći.
-“Znaš za moj lava kolač?” pitala sam zbunjeno.
-“Oh, dušo, zaboravljaš da sam Francuz. Poznajem za toliko našu kuhinju. I znam da je to jedan od najtežih za napraviti. Nemoj da te zavara moje odelo i kravata, ponekada izvučem nos iz papira i istražujem i druge stvari.” Nasmejala sam se.
-“Naravno.”
-“Izvini što se nisam javio ranije. Dan je bio dovoljno lud i dok sam stigao vremenska razlika je već učinila svoje. Nisam te hteo zvati u sred noći. Ali kao što vidiš, to mi je prvo na popisu ovog jutra. Kako ti mogu pomoći?”
-“Hoću da iznenadim Dominika i potrebna mi je tvoja pomoć. Naravno, ne trebam ti onda reći da ovaj razgovor ostaje između nas.”
-“Jasno kao dan!”, nasmejao se. “Slušam te. Šta si imala na umu? Ako sam te dobro razumeo juče želela bi da dođeš ovamo?”
-“Da, tako je. Ako misliš da je u redu…mislim s’ obzirom na situaciju…”
-“Oh, u redu je. Sada je sve ok.” Luj je zvučao nonšalantno kao da se sve sredilo. Nije bilo njegovo da kaže ni moje da pitam njega, takvo nešto bi mi Dominik trebao reći, zar ne? Javio bi mi? Ipak, nisam sada želela da se bavim novonastalom sumnjom jer sam želela da budem istrajna u ovoj odluci i skoncentrišem se na to.
-“Super. Predaću papire za privremeni boravak. Svakako neću ostati dugo. Javiću ti kada budem rezervisala let, ukoliko ti ne bude bio problem da mi pomogneš oko snalaženja?”, pitala sam sramežljivo, osećajući kako se namećem, ali nisam imala drugog izbora.
-“Naravno, curo, sa zadovoljstvom! Samo javi, nemaš brige. Jedva čekam da vidim Domovu facu.”, nastavio je da se smeje.
-“Ali, ima još nešto…nešto mnogo veće što sam imala na umu. Ne znam da li bi mi bio voljan u tome pomoći…”
-“Ako je u mojoj moći vrlo rado. Slušam te…”
-“Vidi, dok je bio ovde počeo je ponovo da piše, to verovatno već znaš.”, potvrdio je. “U kutiji koju si mi doneo, između ostalog, bila je njegova nova pesma koju je završio.”
-“Zezaš me??! Vau, čoveče! Ne mogu da verujem da mi nije rekao da je uspeo! Nemaš pojma koliko mi je drago zbog njega. Plašio sam se da će sve ovo uništiti taj pomak koji je napravio, a veruj mi ja najbolje znam koliko mu pisanje znači i koliko zbog toga postaje bolji čovek jer samo tada ume da veruje u sebe.”
-“Znam. Zato sam i došla na ideju da te konsultujem u vezi ovoga. Znam da ti odlično sviraš gitaru.” Ponos u njegovom glasu bio je gotovo opipljiv, ali sam se ujela za jezik da se ne nasmejem. Ah, muškarci i ego, uvek ruku pod ruku.
-“Pa, sviruckam pomalo tu i tamo iz zabave…”, loše je glumio skromnost.
-“Ako ti pošaljem tekst, misliš li da ćeš moći za neko kratko vreme da smisiliš neku melodiju za njega?”
-“Mogao bih da se potrudim,svakako. Sada, koliko će mi vremena trebati ne bih znao, ali s’ obzirom na to da imam neverovatnu motivaciju verujem da bi to pomoglo.”
-“Odlično. Bilo bi dobro ako bi uspeo pre nego ja dođem. Želela bih da makar amaterski obradimo pesmu i da je pred njime izvedemo. Možda nisam neki vrhunski pevač, ali nisam ni toliko loša, imam malo sluha.”, bio je moj red da se razmećem.
-“Daaaa!Genijalno! Curo, najbolja si! Nemaš pojma koliko mi je drago da te je Dom pronašao. Biće mi neizmerno zadovoljstvo da učestvujem u tome. Baci se na papire za dolazak, a meni pusti tekst. Bićemo na vezi.”
-“Dogovoreno. I, Luj…mnogo ti hvala!”
-“Neću da te čujem! Hvala tebi. Čujemo se.”
Prekinula sam vezu i odmah mu poslala sliku teksta. Ushićeno sam držala držala telefon na grudima grleći ga sa obe ruke, jer sam bila sretna kao dete. Radovala me je Lujeva saradnja, a još više činjenica da me je tako lepo prihvatio i da misli da sam dobra za Dominika. Stajala sam tamo sama i smešila se, kada je telefon ponovo zazvonio. Nisam ni gledala ko je samo sam se javila ponovo.
-“Genijalna je, zar ne?”, pitala sam sa smeškom i prebacila telefon na rame držeći ga glavom jer sam rukama pomerala tepsiju sa kolačima. I umalo mi nije ispala iz ruku kada sam čula glas sa druge strane veze.
-“Ko je to genijalan?”, pitao je znatiželjno.
-“Dominik?! Ne mogu da verujem!” Ruke su mi se počele tresti i suze napunile oči. Moja reakcija bila je sve samo ne kontrolisana. Bila je apsolutno i potpuno nesputana i prirodna. Drhtala sam od njegovog glasa. “Kako si…jesi li…dobro?” jedva sam upitala. “Nazvao si. Da li to znači da je….gotovo?”
Osetila sam osmeh pomešan nostalgiom u njegovom glasu.
-“Dobro sam. Pa, koliko mogu da budem ovako daleko.” Uvek je znao šta treba da kaže. Srce mi je i dalje treperilo od vibracije njegovog glasa. “Nije još uvek potpuno gotovo, ali sam uspeo dokazati svoju nevinost. Postoji još formalnosti koje se moraju proći i koje zahtevaju vreme, ali pusti sada to. O tome ćemo kasnije. Sada, želim čuti samo lepe stvari. Želim čuti tebe. Šta si radila dok nisam bio tu? Da li ti se dopao moj poklon?”
-“Prelep je!” jedva sam izgovorila kroz suze.
-“Hej, nismo se tako dogovorili, čemu suze?” Slegnula sam ramenima kao da me može videti.
-“Nedostaješ mi”, šmrcnula sam.
-“I ti meni…” Tišina. “Pada kiša. Nikada je nisam voleo. Ne do onog jutra kada sam je posmatrao sa tvog prozora. Sa tobom sa počeo da volim i kišu.” Nasmejao se.
-“Da, pa ja sam sada mešavine kiše i sunca jer se smejem dok plačem.”, rekla sam.
-“To je dobro. Znači da je duga blizu.”
I jeste, pomislila sam. Naš se razgovor nastavio još malo pre nego sam morala da se vratim poslu. Na kraju dana sam žurila kući jer smo dogovorili video poziv. Bilo je neverovatno videti ga ponovo. Isto tako bolno ne moći ga dodirnuti, osetiti. Još malo, tešila sam sebe. I trebala mi je sva snaga da se ne izletim i kažem mu da ću uskoro biti tu. Pored njega. Naročito, nakon što mi je ispričao sve što se desilo u međuvremenu oko njegovih roditelja.
***
Narednih nedelju dana, žonglirala sam na relaciji posao-papiri-Dominik-Luj. I sve to sa vremenskom razlikom od šest sati, bila sam blago rečeno rastrzana.
Uspela sam da dobijem dozvolu za boravak u Americi, pa sam sada jurila rezervaciju leta, što je ispostavilo se, u decembru pravi pakao. Luj i ja smo takođe komunicirali preko video poziva kako bi se usaglasili i probali da bi pripremili iznenađenje onako kako smo zamislili. I sve to trebalo je sakriti od Dminika a ja sam bila užasna u laganju i prikrivanju pa je postao sumnjičav. I to sam jasno videla po njegovom raspoloženju.
Uhvaćen u koštac sa problemima oko svoje porodice, nije mu bila potrebna dodatna sumnja na mom polju, ali sam bila svesna da sam je stvarala. Kako nisam umela da odglumim, plašeći se da ću se izleteti, uglavnom sam naše razgovore svodila na sve kraće uz sve gluplje izgovore. Dobro me je i podnosio, ako ćemo iskreno.
Bila mu je potrebna moja podrška i razumevanje i imao ih je, ali nisam to pokazivala na način na koji je trebalo i toga sam bila svesna. Molila sam se da će i on razumeti kada jednom vidi da sam tu, i da će pre svega imati strpljenja do tada. Na sreću, let mi je bio za dva dana i uspela sam da sve sredim sa Lujem. Trebalo je samo da stignem.
