24. poglavlje
Eli
Posmatrala sam sa prozora čuveni Central Park. Nisam mogla da verujem da sam konačno tu. U Njujorku. Koliko god da mi je bila želja da dođem u ovaj grad, sada se sve to sklonilo u stranu i dalo primat razlogu mog boravka ovde. Dominiku. Bila sam neverovatno ushićena što ću uskoro moći da ga zagrlim. I sve što sam mogla da osećam svodilo se na to.
Luj me je sačekao na aerodromu kako smo se i dogovorili. Još uvek smo uspevali da sve zadržimo u tajnosti. Ostavio me je u hotelu da se odmorim i pripremim za večeras usput mi objašnjavajući pojedinosti.
-“Poznajem vlasnika bara u kome volimo da odsedamo. Zamolio sam ga da mi večeras ostavi praznim deo koji je van očiju javnosti. Pozvao sam i našu prijateljicu, Majdu. Biće tu sa svojim suprugom, a biće tu i moja devojka Lusi. Sve sam im rekao i oduševljeno su prihvatili učešće u ovome. Svi jako volimo Dominika i nadamo se da će ga ovo podići. Potrebno mu je da zna da je voljen i da ima podršku, a ovo će biti najbolji način da mu to I pokažemo. Spremna si, jel da?” pitao je držeči ruke na mojim ramenima ohrabrujući me. Klimnula sam glavom. “Lusi i ja ćemo doći po tebe oko 7, Majda će se pobrinuti za to da ga izvede iz kuće i dovede tamo. Biće tamo oko 9 tako da imamo dovoljno vremena za sve pripreme.”
-“Luj, hvala ti još jednom. Ne znam kako da ti se odužim.” Nasmejao se.
-“To smo već raspravili curo, lava kolačem.” Nasmejali smo se oboje. “Samo ostani takva i nastavi da ga voliš tako lepo, to će biti više nego dovoljno.”
Bila sam spremna još u šest i nervozno koračala gore dole, pogledala kroz prozor kao da ću ga uvideti negde na ulici. Smešna si, Eli, govorila sam sebi. Ruke su mi se znojile od treme. Nadam se da će sve proći kako treba i da nisam zakasnila.
Nešto pre sedam , Luj se pojavio sa svojom devojkom, Lusi. Bila je neverovatno draga i prirodna devojka. Iskreno, nisam to očekivala u gradu kao što je Njujork, ali je trebalo da verujem u Lujev odabir. Ništa drugo uz njega ne bi išlo. Ponašala se prema meni kao da se oduvek znamo i to mi je mnogo značilo. Pokušavala je da me opusti i otera tremu koja je pretila da me potopi.
Kazaljke su w3 sklopile na satu, petnaest do devet. Srce mi je sve brže kucalo.
-“Vreme je da se smestimo. Spremna?”, pitao je Luj, uzimajući gitaru.
-“Spremna!” Rekla sam odlučno i sledila ga ka imrpovizovanom podijumu sa dve stolice. Zauzeli smo svoja mesta i duboko sam uzdahnula sklopivši oči na tren.
-“Biće sve ok”, namignuo mi je Luj dok je štimao gitaru.
