25. poglavlje
Dominik
Neko je uporno zvonio na vratima i pojačavao moju glavobolju koja me je mučila čitav dan. Dan koji je i mimo toga bio grozan. Mamurluk od prethodne noći me je polako uvodio u depresivno stanje. Namršten do bola besno sam otvorio vrata, usput videvši majku kako se trza na zvuk zvona.
-“Majda? Šta ti radiš ovde?”
-“Zdravo zgodni. Imam slobodno veče posle ne znam koliko vremena i rešila sam da ga provedem sa starim društvom.” Izlazak mi se trenutno činio ravnim samoubistvu, pa sam odmahnuo glavom.
-“Drago mi je zbog tebe i nadam se da ćeš maksimalno iskoristiti svoju slobodu, ali na mene ne računaj. Ne večeras. Žao mi je”
-“Valjda ti je za sve ove godine postalo jasno da ja ne prihvatam ne kao odgovor.”
-“Veruj mi da ću ti napraviti presedan, žao mi je što ću ti poremetiti ravnotežu, ali ne postoji dovoljno jak argument koji bi me sada izvukao van.”
Pola sata kasnije, bio sam u kolima sa Majdom. Gunđao sam na prednjem sedištu dok se ona smejala mom mrgođenju.
-“Hajde, opusti se, nećeš se pokajati, obećavam ti.”
-“Oh, ali ti hoćeš, kada shvatiš da si povela čoveka koji svojim raspoloženjem tera na suicid.” Ponovo se samouvereno i tajanstveno nasmejala odmahujući glavom.
Mučnina je krenula ponovo da se diže kada je parkirala ispred bara u kome sam noć pre zaglavio. A žamor ljudi koji je dopirao iznutra mi je samo pojačao glavobolju na šta sam burno odreagovao psovajući. Majda je prišla i uhvatila me pod ruku.
-“Ne brini, Luj nam je ostavio separe iza, neće biti buke.” Klimnuo sam glavom i nevoljno pošao držeći korak sa njom.
Kada smo ušli unutra bio je potpuni mrak. Samo je jedna neonka sa strane par stepenika niz koje smo morali sići davala znak kuda se krećemo.
-“A Luj je zaboravio da upali svetlo ili šta?”, promumlao sam dok sam gledao da ne sapletem i sebe i nju. Tada se upalilo još svetla sa strane, ali i dalje nisam video nikoga. Tek tada Lusi i Marka, Majdinog muža u separeu. Pozdravili smo se i Majda se spustila odmah dole pored njega. Izljubio sam Lusi i ponovo se okrenuo okolo. Vladala je tišina iako sam bio svestan još nečijeg prisustva nisam video više nikoga.
“Je li ovo sastanak masona pa smo se okupili ovde u ovom mraku i tišini?”, progunđao sam.
Tada sam začuo prvi akord. Dolazio mi je s’ leđa, ali nisam se još uvek okrenuo. Bila je to nepogrešivo Lujeva gitara. Nakon par sekundi zvuka krenule su reči…
Da li si prolazna ili sudbina,
Da li si laž ili istina…
Nisam mogao da verujem svojim ušima. Te reči…taj glas…u momentu kada sam se naglo okrenuo svetlo se upalilo i nakon trenutnog šoka od svetlosti, jasno sam video sliku. Eli. Eli je bila tu i pevala moju pesmu. Pesmu koju sam napisao za nju. Za nas. Nisam mogao da verujem. Krišom sam štipao sebe, ne bih li se uverio da ne sanjam ili ne daj Bože halucirnim od mamurluka koji me je još uvek držao.
Stajao sam tamo kao u nekom paralelnom univerzumu. Sve oko mene je nestalo. Samo me je njen glas vodio. Reči koje sam pisao. Nikada nisu izgledale tako stvarno, tako iskreno. Osetio sam svaki takt, svaku reč, svako slovo. I pre nego sam bio svestan, plakao sam. Samo stajao tamo i plakao. Tiho, suze su nalazile svoj put. Nisam mogao reći rećo zašto, ali nikada se nisam tako osetio kao u tom trenutku. U meni je bio pravi rolerkoster emocija.
….ja znam vratiću se tebi,
Ja znam odbio me ne bi…
Pevala je i gledala me pravo u oči puštajući svoje suze van, smešeći mi se.
Samo sam stajao tamo nepomično i sam se smešeći kroz suze.
…Korak po korak ka našoj sreći…
Završila je. Luj je prvi aplaudirao, a onda su ga ostali pratili. Eli se zahvalila svima, a ja sam uhavtio sebe kako i sam aplaudiram. Ustala i došla od mene.
-“Mislila sam da bi je mogao nazvati Duga. Znaš, kao sunce posle kiše, kao suze i smeh.” Rekla mi je sa osmehom. Klimao sam glavom jer nisam bio sposoban za više. Čvrsto sam je primio u zagrljaj i pokušavao da upijem taj miris koji mi je toliko nedostajao. Da uverim sebe da je stvarna. Da je tu. Povukao sam se unazad da je još jednom pogledam pa opet zagrlio.
-“Ne mogu da verujem da si tu.”
-“Žao mi je što sam te pustila da poveruješ da bi moglo biti drugačije, ali moralo je da bude efektno. Dovoljno da uvidiš koliko ljudi imaš iza sebe i sa kojom jačinom.” Klimnuo sam glavom i ponovo se namsejao ne verujući. Grleći je oko ramena i posesivno držajući uz sebe okrenuo sam se ostalima vrteći glavom u neverici.
-“Hvala vam društvo, zaista nemam reči…a sada, želim da čujem sve o ovome!”
