3. poglavlje
Dominik
Gledao sam u tri razasute poruke na stolu pored mene i nasmejao se sebi. Kao da sam napravio neku vrstu rutine sa njima. Svakodnevno sam uzimao iz tog kafea kolačić koji bih uveče otvarao i gledao pred sobom. Počeo sam da ih skupljam. Zašto? Ne znam, verovatno ludim… ipak, imalo je nešto u tim porukama. Kao da su mi davale neki trag, put ka mojoj inspiraciji. Znate, kao ono kada se želite nečeg setiti i ne ide vam, ali imate osećaj da znate, “na vrhu jezika” je, ali nikako da izgovorite. Takav su mi osećaj davale. Znao sam da se među tim ispraznim redovima krije nešto, vodile su me nečemu i iako nisam znao kuda nastavio sam da ih pratim.
Tajna napretka je u početku. Samo kreni… pisalo je na današnjoj. I to je bio dovoljan dokaz da nastavim dalje. Nada je bila tu. Ispod nje je bila jučeršnja.
Promena može biti bolna, ali vodi nečemu boljem.
Proučavao sam te reči u potrazi za odgovorom. Nisam ga nalazio,ali nisam mogao ni da suspregnem svoj osećaj ushićenja da dočekam novo jutro što pre, kako bi otišao po svoj novi kolačić. Da, mogao bi ih kupiti sve i lomiti jedan po jedan dok ne složim neku sliku u glavi. Ali znao sam da to nije rešenje. Ima nečeg u tom slatkom iščekivanju i u tome da svakog dana dobijem i pogled na tu devojku, Eli…odakle je to sada došlo? Ni na to nisam imao odgovor. Ali njen lik igrao je važnu ulogu u mom umu i to je još jedna zagonetka koju trebam rešiti.
Fizička aktivnost godila je mom mentalnom zdravlju pre svega, te sam se trudio da je ni ovde ne zapostavim. Svakog jutra bih trčao stazom uz obalu, a onda se spustio do svog sada već omiljenog mesta na kafu i po svoj kolačić. Samo što sam zauzeo svoje mesto u upio pogled koji se pružao preda mnom udahnuo sam punim plućima i kao da je moj uzdah dozvao stvorila se pred amnom. Eli.
-“Uobičajeno?”, pitala je osmehom možda i najlepšim koji sam do tada video. Možda sam samo umislio, ali oči su joj sjajile posebnim sjajem kada me je videla. Izmamila je i moj osmeh na moje opšte zaprepašćenje te sam klimno glavom u znak odobrenja. Brzo je uzvratila i povukla se.
Čakajući svoju “proročicu” vratio sam se horizontu kada mi je telefon zazvonio.
-“Majda?”
-“Hej, druže. Imam dojavu da si na našem teritoriju.”
-“Luj nije mogao da drži jezik za zubima, ha?” Majda je bila naša drugarica sa fakulteta. Bili smo zaista bliski tokom studia, i iako se ona udala i stvorila porodicu, trudili smo se da ostanemo u kontaktu.
-“Nemoj ga kriviti. Nije namerno. Izletelo mu je kada sam ga nazvala da mu stvaram zazubice jer sam igrom slučaja u njegovom gradu, ali je on iznenadio mene, rekavši da si ti ovde. Tu sam samo danas, ako si slobodan mogli bi da se vidimo?”
-“Naravno, bilo bi mi drago.” Plač deteta sa druge strane već mi je govorio da je ona ta koja ima malo vremena. Imala je bebu od godinu dana i poslednji put smo se i videli kada se porodila. Zaista bi bilo lepo videti je ponovo.
-“Mark je imao nekog posla da završi a mi smo ostali zaglavljeni ovde u jednom restoranu. Misliš da ćeš moći da dođeš ovamo? Meni će biti malo teže…”
-“Naravno, pošalji mi lokaciju.”
-“Sjajno. Šaljem ti i čekam te.”
Čim sam prekinuo vezu, Majda mi je poslala lokaciju. Dok sam je proučavao Eli se stvorila sa šoljom kafe. Pre nego je spustila ispred mene obratio sam joj se.
-“Izvini, možeš li mi pomoći oko ove lokacije. Rekao bih da je u blizini…”
Oslobodila je ruke spustivši tacne na sto i uzela telefon iz mojih ruku.
-“Jeste, to je samo dve ulice naviše, pokazala je rukom u pravcu u kome bih trebao da idem.” Skočio sam sa stolice prekinuvši je u pola reči i uzimajući joj telefon iz ruku.
-“Super, hvala ti.”, rekao sam nehajno.
-“Ali, Vaša kafa…”, pokazala je rukom zbunjeno.
-“Oh, oprosti, neću moći sada… svakako ću je platiti…”, posegnuo sam rukom u džep za novac. Podigavši glavu zatekao sam njeno lice koje je odisalo razočarenjem.
-“Nadala sam se da ćete možda probati i moj novi lava kolač, prvi put je uspeo da ispadne savršeno…”
-“Lava kolač?”, pitao sam zbunjeno žureći i ne obraćajući mngoo pažnje na ono što govori. “Nisam ljubitelj kolača…”
-“Da, izvinite…” pomakla se da prođem. Gurnuo sam novčanicu prema njoj, ali je podigla ruku gurajući moju nazad.
-“Ne! To neće biti potrebno zaista. Niste kafu čak ni probali.”
-“Ali sam je naručio, neću Vam praviti nepotrebni trošak.”
-“U redu je, zaista.” Skupila je encer sa kafom i kolačićima, okrenula se i nestala brzinom munje, ostavivši me otvorenih ustiju. Spustio sam novac na sto i požurio da se nađem sa Majdom nemajući sada vremena za raspravu.
Negde usput shvatio sam da sam danas ostao bez svog kolačića sa porukom. I ta mi misao uopšte nije dobro legla. Još gore, shvatio sam da sam Eli prvi put video bez osmeha i činjenica da sam možda ja uzrok tome pala mi je još gore.
