4. poglavlje
Eli
-“Zašto mu nudiš kolač? Zašto? Koliko ti je puta čovek rekao da ne voli kolače? Šta si mislila? Da će ostati zbog tvog kolača koji si uspela da napraviš savršeno posle dvesta pokušaja? Ko si ti?!”Prekorevala sam samu sebe nakon što sam se vratila za šank. Stala i duboko uzdahnula držeći se za glavu. Gde mi je pamet bila? Šta mi se desilo? Nisam razmišljala, samo sam brbljala kako bih ga zaustavila. Zašto sam htela da ga zaustavim? To je dobro pitanje. Turista kao i svaki drugi…hm.
Kako i dalje nisam trezveno razmišljala, mahinalno sam skinula kecelju koja mi je bila opasana. Mari se u tom trenutku pojavila.
-“Jesi li dobro?”, upitala je zabrinuto.
-“Mari…pazi na kafe, u redu? Brzo se vraćam.”
Ne dajući joj vremena da me bilo šta pita, izletela sam poput metka. Noge su me same nosile. Moja radoznalost bila je jača od razuma. I našla sam se na mestu gde sam maločas poslala gospodina Čudnog. Da vidimo šta je to toliko hitno bilo?
Kažu da je radoznalost ubila mačku. Danas sam ta mačka ja. Imala sam šta da vidim. Sedeo je za stolom sa ženom i u krilu držao dete, još uvek bebu takoreći. Gledao je sa toliko nežnosti i pažnje, na licu mu se ispisivalo zadovoljstvo. Ima predivan osmeh koji sam sada prvi put imala prilike da vidim. Žena pored njega smejala se tom prizoru, takođe uživajući. Bila je tako lepa, doterana, prava dama. Osetila sam ubod tuge. Pre nego se nekom reakcijom otkrijem brzo sam se povukla i krenula nazad.
Nisam bila spremna da se odmah vratim unutra, zato sam se smestila na svoje mesto. Iza kafea bio je poseban čarobni kutak sa klupicom koji nisam želela da delim sa gostima. Ostavila sam ga sebi. Okružen zelenilom, sa pogledom na more, pomagao mi je da povratim mir i nađem snagu kada pokleknem.
Nisam mogla sliku izbrisati iz uma. Uvek bi bilo tako kada vidim sliku neke srećne porodice. Bilo bi mi drago, ali bih osetila ubod tuge jer nikada nisam mogla to da iskusim. Posebno bih se topila kada vidim oca sa detetom.
Ja svog oca nikada nisam imala prilike da upoznam, a kamoli da podelim neki trenutak sa njim. Preminuo je pre nego sam se rodila. Mislila sam da će sa godinama postajati lakše, da će druge stvari pokriti taj nedostatak, ali to se nje desilo. Postajalo je sve gore.
Kao dete nisam lepo ni razumela šta se dešava oko mene, niti sam mogla razumeti bol moje majke. Kada bi moji drugari u školi pričali o svojim očevima svaka bi se priča svela na isto. Otac je imao autoritet, dok su im majke bile utočište. Beg od očeve ljutnje, uteha, neko sa kime dele sve svoje tajne. Zato sam mislila pa nama je onda i bolje bez njega. A onda bih osetila ubod krivice.
Ali iz istog razloga, moja majka nije bila takva majka. Morla je biti stub, i otac i majka i potrebni autoritet. Zato nikada nismo izgradile blizak odnos toliko da joj bilo šta mogu reći ili poveriti. Nije me mogla kao majka prigrliti i posavetovati, jer je morala biti autoritet, morala je da ima jačinu i ponašanje oca kako se ne bi osetio njegov nedostatak u mom vaspitanju. I zaista je uspela u tome. Vaspitanje je bilo uspešno. Ali je moje srce ostalo željno ljubavi i pažnje. Dete u meni je ostalo željno da bude razmaženo. Nismo imali kada. Mama je radila i po dva posla kako bi nas prehranila. Ali nikada ni u čemu nismo oskudevali. Uvek je svega bilo dovoljno. Potrudila se i da mi pruži obrazovanje i krov nad glavom. I sve sam to i cenila i poštovala. Moja je glava bila bezbedna, moj stomak uvek pun, telo obučeno, ali srce…nikada dovoljno ispunjeno.
Volim svoju majku možda više nego iko na svetu. Strah da bih mogla i nju izgubiti terao me je da u mnogo čemu i preterujem kada je ona u pitanju. Vremenom, kako sam odrastala, primetila sam da je tu činjenicu počela i da koristi i emocionalno manipuliše mnome, ali nisam mogla ništa. Uvek bih joj našla opravdanja u zloj sudbini koja je snašla. Plašila se znam, iako nikada taj strah nije pokazala.
Drugi bih ubod krivice osetila onda kada nisam mogla da žalim za svojim ocem onda kada su svi to radili. Gledala sam u zemlju. Može li čovek žaliti za nekim koga nikada nije upoznao. Kako? Pitala sam se. Da li sam kriva ukoliko ne mogu da plačem za njim? Vremenom sam naučila da plačem. Za svim propuštenim trenucima koje nismo mogli imati. Stalno bih se pitala koliko bi drugačiji moj život bio da je on živ? Da li bi bio bolji ili gori? Možda bih živela gore nego sada. Ali opet, mojoj bi majci bilo i bolje i lakše i to je bio dovoljan razlog da žalim.
Nikada nisam osetila kako izgleda prava porodica. Nisam gledala kako se muškarac i žena ponašaju u braku. Kako zajednički život treba da izgleda. Nadala sam se da ću stvoriti svoju porodicu, međutim ni to se nije dalo desiti. Upravo iz tih razloga i tog nedostatka, nikada nisam umela da se ponašam u vezi. Nisam ni u jednoj izdržala duže o mesec dana. Ja ne umem da živim u dvoje. Nikada nisam uspela da prevaziđem tu prepreku. Znam da nisam jedina koja se našla u takvoj situaciji, ali eto mene je obeležilo i nisam uspela da pronađem put ni rešenje.
I moj čudni gospodin ima porodicu. Verovatno je zato tako uzdržan. Nasmejala sam se sebi. Naravno da je zauzet. Koja je verovatnoća bila da je takav primerak i dalje na tržištu. Uostalom, sve i da jeste, šta bi ti sa njim? Pogledaj se. Toliko…”obična”…jesi li videla ženu pored njega? Zajedno izgledaju kao milion dolara. Gde si ti, a gde je on…hajde Eli, vrati se svojim kolačima. Izvuci iz džepa onaj osmeh koji imaš za svet. Ostavi suze za noć.
