6. poglavlje
Eli
Skočila sam iz kreveta oblivena znojem. Košmari su se opet vratili. Javljali su se sporadično. Ovaj je bio i više nego čudan. Sanjala sam gospodina Čudnog. Tražio me je okolo, a ja sam to posmatrala sa nekog drveta na koje sam se popela. Nije me mogao naći i postajao je očajan, a onda sam mu pružila ruku. Njegovo se lice ozarilo kada me je ugledao i sa osmehom se uhvatio za nju. Vukla sam ga na gore i penjao se takvom lakoćom, a kako bi koji korak napravio,tako bi drvo sve više zelenilo. Od osušenog je bivalo sve zelenije. On je hodao uz njega sve lakše i oboje smo se smejali. Dok jedna grana na koju je stao nije pukla i sve se rasulo. Nisam mogla da ga uhvatim. Padao je velikom brzinom i pod njim se otvorila provalija u koju je padao. Sve je postalo crno i postala sam svesna samo svog vriska, sa kojim sam se i probudila.
Snovi bi me uvek opterećivali. Pogotovo kada sanjam nešto loše. Od jutra bih bila nervozna iščekujući šta će se desiti. Kao što bi mi, što je bila retkost, oni lepši izmamili osmeh. Možda snovi zaista jesu neko predskazanje, a možda je sve samo autosugestija. Ipak, na njih ne možemo uticati niti ih možemo birati. Ovaj je dan osuđen na propast.
Trudila sam se da korigujem sebe, da ne dozvolim više da takve stvari utiču na mene. Da zaista verujem da je sve samo rezultat autosugestije i da ako ja krenem sa mišlju da će se desiti nešto loše nikako drugačije ne može ni biti. Zato sam prisilila sebe na osmeh i celim putem do kafea u sebi ponavljala kako će danas bit lep i uspešan dan. Nemir me nije napuštao, ali nisam ni ja svoju novonastalu mantru. Strpljenja, govorila sam sebi. Upornoošću ćeš se navići i prihvatiti da stvari tako posmatraš.
Put do kafea nije bio dovoljno dugačak da usvojim svoju novu odluku, ali se nisam predavala. Čak ni kada su mi izgoreli kolači sa limunom, što se nije desilo čak ni kada sam bila na početku svog posla. Uzdahnula sam duboko prosula ih i nastavila da bodrim sebe. Kako je smesa za druge kolače bila već spremna odlučila sam da u njih ubacim porukice da bi ih imala za prvo vreme dok ne stignu novi sa limunom. Ljudi ionako kod njih ne obraćaju tolike pažnje na ukus, ono što im je zanimljivo su upravo te porukice. Još jedan vid autosugestije, pomislila sam. Ako neko pročita da će mu dan biti lep prihvatiće to i tako se ponašati. Sve je u umu, ponavljala sam sebi. Kao kada popiješ lek jer znaš da će ti umanjiti bol. Kada bi neko zamenio pravi lek nekom običnom bombonicom a da vi to ne znate, verujem da bi bol takođe uminuo jer biste verovali da ste popili lek za to. Ali teško je kada trebate sami sebe ubediti u suprotno od onoga što osećate.
Pokušala sam i ja sa porukom. Promešala sam rukom punu kutiju koja je bila preda mnom i izvukla jednu.
Ne budite obeshrabljeni, jer svaki makar i pogrešan pokušaj je korak napred.
Hm..pa valjda je to dovoljna motivacija. Gledala sam u taj papirić duže nego obično, a onda odlučila da ga zakačim na svojoj tabli gde inače kačim sve svoje dnevne beleške, spisak za nabavku i druge bitne stvari. Tako da mi uvek bude na oku i podseća me da ne odustanem.
Stavila sam kutiju sa novopripremljenim kolačima na šank i ubacila nove od limuna. Već smo počeli sa radom i Mari je usluživala prve goste. Okrenula sam se od rerne i pred sobom ugledala gospodina Čudnog. Ni manje ni više. Najpre sam mislila da ludim i da mi se pričinjava. Zatvorila sam oči na tren i odmahnula glavom pa pogledala ponovo, ali bio je tamo. Stajao kao kip sa druge strane šanka sa rukama u džepovima samo me posmatrajući, ne progovarajući.
Kada je nakon nekoliko trenutaka situacija postala blago čudna odlučila sam da ja progovorim prva.
-“Dobro jutro?”, rekla sam upitno ga gledajući i kao da je tek tada postao svestan gde se nalazi. Razgledao je okolo pa ponovo vratio pogled na mene. Osmehnuo se. Jedva primetno. Ne onako široko i iskeno kako je to činio juče sa ženom. To kratko podsećanje me je ponovo bocnulo kao iglica pod rebrom.
Prišao je i seo za šank pa uzvratio pozdrav. Potrudila sam se da ostanem profesionalna.
-“Uobičajeno?” Klimnuo je glavom. Dok sam se okrenula da pripremim kafu nastavila sam da govorim. Nije trebalo, ali me je nešto teralo. Moja se profesionalnost sukobljavala sa iglicom koja me bockala što se moglo primetiti u mom tonu koji je zvučao besno iako nije trebalo. Pokušaj da ga sakrijem iza lažog osmeha takođe nije dobro prošao. Pogledala sam na tren na papirić koji sam maločas zakačila i nasmejala se sopstvenoj ironiji. Svaki pokušaj, makar i loš je korak napred. Samo ne znam ka čemu…Okrenula sam se i stavila kafu pred njega. “Porudžbina je uobičajena, ali mesto nije.” Pokazala sam blagim pomeranjem glave ka stolu za kojim je uvek sedeo. Ispratio je moj pogled i vratio svoj ponovo na mene blago se nasmejavši. Ovog puta su mu se čak videli i zubi. Eto, pokušaj za pokušajem i najzad je uspeo, pomislila sam.
-“Tvoja konobarica mi je rekla da ću te ovde naći.”
-“Mene?”
-“Da. Mislim da ti dugujem izvinjnje za svoje jučerašnje ponašanje. Imao sam hitan poziv i žurio…međutim, to ne bi smelo da mi bude opravdanje što sam tako lako odgurnuo tvoju ljubaznost u stranu tom prilikom. Zaista sam se osećao loše zbog toga. Uzgred, ja sam Dominik.” Rekao je i pružio mi ruku.
Da, možeš misliti. Jako se loše osećao jer je ostavio jednu konobaricu dok je jurio svojoj ženi. Šta pokušava ovaj lik? U trenu mi se srozao u očima. Ali ako je nekim čudom ipak iskren, onda zaista blago ženi koja ga je ulovila. Gledala sam u njegovu ispruženu ruku malo duže nego je bilo potrebno te na kraju pružila svoju.
-“Eli. Ali to si već znao.”Pokušala sam da zvučim ljubazno, zaista jesam. “Nema potrebe za izvinjenjem, sve je u redu. Nisi ništa loše uradio.” Odmahivao je glavom.
-“Naravno da ima i molim te da ga prihvatiš. Iako kasno, evo spreman sam da probam kolač koji si mi juče ponudila.”
-“Ali ti ne voliš kolače?”, podigla sam obrve upitno kako znak da ga hvatam u laži.
-“Ne. Nisam ljubitelj, priznajem. Ipak, danas ću napraviti izuzetak.”
-“Nažalost, nemamo ga više u ponudi. Danas nije na meniju.”
-“Jel? Nisam znao da to tako funkcioniše.” Pogledao je okolo tako da sam gotovo poverovala da je razočaran. A onda je bacio pogled na kutiju sa kolačima na šanku pa je dohvatio. “Evo, onda uzeću jedan odavde.”
Stavio je kolačić u usta i počeo da žvaće smejući se kao da time želi da dokaže svoju iskrenost. Taman kada sam zaustila da mu kažem da su u njima takođe poruke, da ne proguta papirić počeo je da kašlje. Zakasnila sam, pomislila sam. Ali kada nije prestajao, brzo sam natočila vodu i brzinom munje se stvorila pored njega uspaničena pokušavajući da mu pomognem. Dodala sam mu salvetu kako bi ispljunuo sadržaj, a on se i dalje gušio držeći jednu ruku oko vrata.
-“Izvini, molim te izvini, ali dohvatio si ga takvom brzinom da nisam stigla da te upozorim. To su kolači sa porukama, sigurno ti je papirć zapeo. Izvini, izvini…” ponavljala sam uspaničeno mlatarajući rukama oko njega dok je on pokušavao da izbaci ostatak na salvetu koju sam mu dala. Papirić je bio tu, ali on je i dalje teže disao. Dala sam mu čašu vode i dok je pio primetila sam da mu se oko vrata i na rukama pojavljuje crvenilo. Kada je malo došao sebi progovorio je promuklim glasom.
-“U ovom kolaču je bilo kikirikija?”
-“Ddda, da, bilo je…jer su oni sa limunom jutros zagoreli i onda sam ja iskoristila tu smesu za….”objašanjavala sam okrećući se okolo u panici kao da je to bitno u ovom trenutku, a onda konačno shvatila i rukama uhvatila glavu. “O, Bože, alergičan si na kikiriki!” Klimnuo je glavom dok se češao. Mora da je video očaj na mom licu pa je pokušao on mene da uteši.
-“Sve je u redu. Neću umreti…bar ne ako doijem lek. Samo moram dobiti injekciju. Možeš li me uputiti do Hitne?”
-“Naravno, naravno, odvešću te je.” Pojurila sam opet iza šanka po torbu i vratila se nazad.
-“Nemoj se zamarati, samo mi…”blago se zaljuljao u stranu.
-“Ok, ni reči više, idemo.” Uhvatila sam ga pod ruku i u prolazu dobacila zabrinutoj Mari da pazi na lokal.
Dominika su odmah zbrinuli, a mene ostavili u čekaonici sa formularom koji je trebalo popuniti. Gledela sam u njega nesvesna bilo čega. Samo sam čekala da doktor izađe i potvrdi mi da je dobro. Otrovan gost baš i ne bi bio dobra reklama za poslastičaru, zar ne? Bože, šta me je snašlo. Zabacila sam glavu gledajući u plafon moleći suze ostanu tu gde jesu, u uglu očiju i ne nastavljaju dalje. Pokušala sam da promenim svoj fokus i zabavim se formularom koji mi je u rukama. Ali nisam znala apsolutno ništa! Sve što znam o ovom čoveku je da se zove Dominik ako je i to tačno, a i to sam saznala tren pre nego sam ga takoreći otrovala. Još jedan pozdrav mojoj frustraciji, dakle.
Doktor se konačno pojavio i ja sam skočila.
-“Gospodin King je sada dobro. Sačekaćemo malo da injekcija potpuno deluje taman će toliko vremena biti potrebno da završi sa infuzijom na koju smo ga dodatno priključili kako bi se malo osvežio. Možete ga nakon toga odvesti kući, ne bi trebalo biti nikakvih problema, no ipak budite noćas uz njega. Biće jako pospan i možda malo dezorjentisan. Svako dobro!” završio je klimajući glavom sa osmehom i nastavio niz hodnik.
Sestra je izašla sobe takođe mi se osmehnuvši u prolazu i klimajući glavom na šta sam nesvesno uzvratila.
-“Možete ući sada. Doći ću za nekih pola sata da skinem infuziju pa možete ići.”
Ostala sam sama pred vratima, plašeći se da ih otvorim. Šta sam to uradila? Mogla sam da ga ubijem. Da li će me tužiti? To bi mi napravilo veliki problem koji bi me verovatno koštao posla, no nekako to me sada nije ni najmanje plašilo. Samo ono što ću zateći. Dominik King. Šta li će tek njegova žena uraditi kada sazna? To me je podsetilo. Pa da, on ima porodicu, trebalo bi im javiti. Ali i za to ću morati da uđem unutra i zatražim od njega podatke i broj telefona.
Uzdahnula sam duboko, zadržala dah i otvorila vrata.
Dominik je ležao sa ispruženom rukom na koju je bila priključena infuzija. Plašio me je I kočio taj miris medicinskog alkohola, a u kombinaciji sa iglama postajalo bi mi još gore. Najgore je što nisam mogla podneti da gledam tuđu bol. Ali sam se trudila da ostanem jaka. Crvenilo mu se u velikoj meri povuklo, pa to je bar uteha.
-“Mogu se kladiti da ti trenutno izgledaš gore od mene.”, rekao je provocirajući me, na šta sam se upitno namrštila. “ Bela si kao taj zid i prestrašena.” Nesvesno sam rukama dotakla lice što je izazvalo njegov smeh. “Ne boj se, dobro sam, sve je u redu. Možeš slobodno prići.”
Prišla sam polako i stala uz njegov krevet i dalje ne znajući šta bi trebalo da uradim. “Nemoj se osećati krivom, ovo je moja greška, trebalo je da pitam kao što uvek činim,ali …nekako mi pamet nije na mestu kada…” zataso je i pogledao me podobno.
-“Kada?”, tiho sam ponovila. I dalje me ćutke promatrao.
-“Jesi li dobro?” uzvratio je pitanjem. Klimnula sam glavom i stavila kosu iza uha tek da bih nešto uradila sa rukama.
-“Hmm..ovaj…ja…mmm…doktor je rekao da ćeš biti malo pospan i da bi bilo dobro da neko noćas bude uz tebe, pa sam te htela pitati za broj tvoje porodice kako bih ih nazvala da dođu.” Pogledao me je sa mrštenjem i za tren okrenuo glavu na drugu stranu pa je posle nekoliko trenutaka vratio.
-“Moja porodica nije ovde. Ja nisam odavde.” A onda je kroz zube procedio više za sebe nešto poput “Sve i da jesu sumnjam da bi došli.” Pogledala sam ga zbunjeno poželevši da mu natrljam na lice njegovu laž jer sam ga koliko juče videla sa ženom i detetom, ali tako bih se odala da sam ga pratila.
-“Jesi li siguran u to?”, pokušala sam ponovo da ga nateram da sam kaže. Sve mi je manje bila jasna igra koju vodi.
Povukao se malo unazad čudnije me gledajući.
-“Naravno da sam siguran! Ovaj lek izaziva pospanost a ne brisanje pamćenja. Živim u Njujorku. U Menton sam došao na odmor kod mog prijatelja Luja. Čak i u Njujorku sam živeo sam!” Na kraju je rako pomalo besano. Dobro baš besno.
A ta je reakcija povukla i mene.
-“Ali videla sam te juče sa ženom i detetom!” Podigao je obrve gledajući me kao da sam luda, a onda se blago namrštio kao da je sabrao dva i dva. Pa ponovo podigao obrve znatiželjno me gledajući.
-“A gde si to tačno videla?!” Ok, ovo nije bilo dobro. Odala sam se. Ali sam se za tren pribrala i shvatila da ako laže on mogu i ja.
-“Ulicom…prošli ste skupa ulicom.” Lagano sam slagala.
Sigurna sam da sam na njegovom licu videla osmeh. Tačnije suspregnut smeh. Šta sa ovim čovekom nije u redu?!
-“Mislim da si definitivno nešto loše videla. Ili shvatila.” Značajno je podigao obrve ovog puta me gledajući kao da trebam shvatiti nešto. “To nisu bili moja žena ni dete.”
-“Oh? Tako?” Ostala sam zatečena, crveneći pred njim. Ne znam ko su onda žena i dete, ni čiji su, ali sada ne mogu ni da pitam, jer bih se totalno odala. Ovako je moja laž dobro sakrivena i progutana.
Sestra je ušla i proverila infuziju, pa potom isključila i skinula mu iglu. Okrenula sam glavu na stranu da ne gledam, mršteći se, što mu nije promaklo.
-“Sve je u redu. Injekcija je takođe delovala brzo. Možete ga sada odvesti kući”, dodala je ka meni. “Samo molim Vas, ostavite popunjen formular na pultu.” Klimnula sam glavom. Kada je izašla potražila sam formular koji sam spustila na stočiću i pokazala mu.
-“Nisam znala ni jedan podatak sem imena.”, slegnula sam ramenima.
Nasmejao se.
-“Kakav čudan način da me bolje upoznaš.” Ponovo sam se zacrvenela i malo spustila glavu, što ga je potaklo da nastavi sa provokacijom. “Znaš…mogla si i samo da pitaš, nije bilo potrebe da me truješ…”
Stavila sam ruke preko lica i frustrirano uzdahnula, a onda su one suze iz uglova očiju baš tada rešile da krenu niz lice. Jer tek tada adrenalin me je napustio i postala sam svesna sveg strsa koji sam pregurala u zadnjih par sati.
Dominik se onda uozbiljio i povukao moje ruke na dole kako bi mi video lice.
-“Hej, hej, samo sam se šalio. Sve je redu. Vidi.” Pokazao je rukama na sebe. “Dobro sam. Sve je prošlo. Hajde, možeš li da popuniš te podatke za mene pa da idemo?” Klimnula sam glavom šmrcajući.
Deset minuta kasnije znala sam sve generalije o Dominuku Kingu. Godine, visinu, težinu, zanimanje…sve osim tajni koje su se krile iza tih očiju koje su neumorno nešto tražile.
