7. poglavlje
Dominik
Video sam strah na Elinom licu. Toliki da je bio opipljiv. Zabrinutost. Ne mogu da lažem. Prijalo mi je to. Možda sam sebičan, ali prijao mi je osećaj da se neko za mene zabrinuo, koji god da su razlozi za to. Možda sam bio malo kreten što sam želeo da to produžim pa sam odgumio slabost i veću nego što je generalno bila. Jedno lelujanje prilikom ustajanja iz kreveta i nije bilo šanse odgovoriti je da ne ostane kraj mene. Uz malo mog protesta koliko da ne budem providan da je baš to ono što želim, pristao sam da krenem sa njom pod izgovorom da će se ona tako bolje osećati. I ja. Ali to ne mora da zna.
Dok je ona odnela formular sestrama ja sam skupio svoj telefon i novčanik i kada sam hteo da ih stavim u džep nešto sam u njemu pronašao. Poruku. Nisam mogao da verujem sebi. U celokupnom haosu, uspeo sam da sačuvam poruku koju sam ispljunuo i stavim je u džep. Pa, ovu ću sačuvati za uspomenu, pomislio sam smejući se dok sam je odmotavao.
Ti imaš moć da napišeš svoju sreću!
Eli me je zatekla kako zurim u sopstvenu ruku jer naravno nije videla poruku koju sam držao i koja me je blago rečeno ostavila zbunjenog. U glavi mi je već bila košnica od lekova koji su počeli da deluju, a ovo me dodatno ostavilo zamišljenog. Toliko kratka beznačajna poruka koja mi je nesvesno otvorila toliko pitanja u glavi. Toliko stvari. Da imao sam takozvanu moć da pišem, da li ću uspeti da je pronađem ponovo? Da li je ovo neki znak ili samo slučajnost? Šta god bilo gura me napred kroz tamu, govori mi da je svetlost blizu, ali je još uvek ne mogu pronaći.
-“Da li je sve u redu?”, Eli me je trgnula iz misli.
-“Da. Sve je u redu, možemo krenuti.” Odgovorio sam odsutno i vratio poruku u džep.
Eli je živela u malom stanu, koji je sa vrata odisao nekom toplinom. Pri tom ne mislim na klasičnu toplotu, naravno. Nekako je odavao prijatan utisak. Ušukano, sređeno, vodila je računa o svakom detalju i kao da je svaki imao svoju priču i svoje mesto. Sve je odisalo nekim mirom i spokojem..ili sam se bar je tako osećao u tom prostoru. Zaštićeno, skriveno, a opet tako slobodno. Iz malenog hodnika ulazilo se u dnevni boravak koji je činio trosed postavljen po sredini, a napram njega veliki TV na zidu iznad električnog kamina. Pored njega sa leve i desne strane dve fotelje. Dalje se desnom stranom izdignuta za dva stepenika nalazila kuhinja sa trpezarijskim stolom. Levo su bila dvoja vrata, pretpostavljam od kupatila i spavaće sobe. Police sa cvećem, slikama i kao što rekoh mnoštvom detalja koji su davali dušu ovom malom prostoru.
Luijev stan bio je veći, sa dve spavaće sobe i dnevnim boravkom, ali nisam se u njemu osećao ništa komotnije. Naprotiv, kao da sam bio u studentskom domu. Prosto sam znao da sam tu privremeno i da ništa od toga nije moje, već da sam samo privremeni korisnik. Ovde sam imao osećaj pripadnosti i kao što rekoh neke čudne slobode. Kao da mi kida nevidljive lance kojima su mi ruke vezane.
Razgledao sam okolo, kada me Eli prekinula, pokazavši rukom na torsed.
-“Sedi. Odmori se. Molim te osećaj se kao kod kuće.” Kao kod kuće. Jesam li ikada zaista imao kuću? Da li je ovo osećaj doma? Mesto na koje svratiš da prespavaš ne može se baš nazvati domom. Nisam nikada imao taj osećaj. Pre će biti da sam bežao odatle, bežao od svoje samoće koja me je uporno čekala kada bih se vratio. Ranije, dok sam mogao da pišem, samoća mi je i godila dok sam stvarao, tamo bi bežao, ali kada me je i inspiracija napustila svaki boravak u samoći u zatvorenom prostoru izazivala je samo sve veću frustraciju i nervozu. “Da Ii želiš nešto da popiješ ili pojedeš?” ljubazno je upitala blagim zabrinutim tonom. Ponašala se prema meni kao prema detetu i to mi je bilo više nego simpatično. Kada je moj odgovor izostao dodala je “Obećavam da te ovog puta neću otrovati. Nabrojaću ti sve sastojke.”
Morao sam da se nasmejem.
-“Okani se osećaja krivice. I ne moraš brinuti. Kikiriki je jedino na šta sam alergičan.” Odahnula je stavivši ruku na grudi. “bar da ja znam”, dodao sam što je opet vratilo zabrinut izraz na njeno lice i osmeh na moje. “Sve je u redu. Ja sam u redu. Dobro sam. Ovde sam da bi i ti bila dobro tako što ćeš se uveriti u to. Ako već jesi, mogu i otići?” ponudio sam ponovo džentlmenski, ali sam se iz ni sam ne znam kog razloga nadao da me neće pustiti. Na moju radost tako je i učinila.
-“Radije bih ispoštovala upute doktora.” Klimnuo sam glavom sa osmehom. Kapci su mi polako postajali sve teži i to je bilo primetno. “Vidi, tamo je spavaća soba.” Pokazala je rukom ka vratima za koja sam i pretpostavio da su od sobe. “Namestiću ti krevet da se možeš lepo odmoriti. Ja ću biti ovde.”
-“To već ne dolazi u obzir!” čvrsto sam odbrusio. “Nema šanse da ti bilo šta remetim. Ako već insistiraš da ostanem ja sam taj koji će biti ovde i tu nema rasprave.” Pogledao sam je ozbiljno i gestikulacijom joj potvrđujući da oko toga nema rasprave i da neću odustati.
-“Onda ću i ja ostati ovde, biću na fotelji.”
-“Onda ću ja biti na drugoj i tako ćemo provesti noć.” Bio je to sudar tvrdoglavih to je bar bilo jasno. Pogledala me je pokušavajući da nađe kontra argument, a onda smo se oboje nasmejali. Glava mi je postajala sve teža, ali sam silio sebe jer nisam želeo da ovaj trenutak prekinem snom. Da ga prekinem uopšte.
-“Vidi…ja…nisam nikada ni sa kim delila…pa prostor!” odmahunla je rukama u vis gledajući svuda samo ne u mene kao da se stidi te činjenice, što me je zaintirigiralo, ali sam isto tako želeo da joj olakšam.
-“Nisam ni ja.” Podigla je pogled ka meni prepun pitanja, a ja sam samo slegnuo ramenima.
-“U redu…”, rekla je nesigurno. “Htela sam ti reći, ako se budem ponašala malo spetljano ili čudno to nije zbog tebe, ok? Samo nisam nikada delila …ništa sa nekim muškarcem.” Zanimalo me je kao je to moguće i koji su razlozi za to, ali sam znao da nije ni vreme ni mesto da pitam. Isto tako sam znao da je potrebno da skrenem pravac ovog razgovora.
-“Oduvek živiš ovde?”
-“Ne. Izabrala sam ovo mesto kada sam rešila da otvorim poslastičaru, jer je malo, prijatno i veći deo godine prepuno turista. To je dobro za posao. I meni lično prija sve ovde. Grad je mali, ušuškan. A opet na samoj granici dveju država, ima neku svoju draž. Mnogo mi se dopao kada sam istraživala. Ranije sam živela sa mamom, ona je ostala u Marseju.” Tu je zastala.
-“A tvoj otac?”
-“On je preminuo.” Rekla je kratko. Izgleda da sam izabrao pogrešan pravac za skrenuti sa teških tema.
-“Žao mi je.” Rekao sam kratko, stavljajući u tu kratku izjavu ne samo ono što kultura nalaze u ovakvoj situaciji već i svoje izvinjenje što sam uopte pokrenuo tu temu. A ona je to razumela i odmahnula glavom.
-“Nema razloga da se izvinjavaš, u redu je. Nisi mogao da znaš. Uostalom, nisam imala prilike ni da ga upoznam tako da nemam osećaj žaljenja kakav bih trebala da imam. To je…jako čudno.” Mogao sam da naslutim sada malo bolje razumem njeno ponašanje i držanje. Očigledno nosi neki teret na duši. Ožiljke od rana kojih se i ne seća. To mora biti zaista čudno i teško breme za nositi. Iako sam želeo da čujem sve što je imala da kaže nisam želeo da je forsiram pitanjima već sam samo klimnuo glavom u razumevanju ostavljajući joj potrebnog prostora da sama izabere šta će kada i koliko reći.
“Oprosti, moram se samo na kratko javiti Mari da se neću danas vraćati i da se pobrine za lokal.” Nisam stigao da protestvujem jer je već skočila i odjurila sa mobilnim telefonom u ruci. Naslonio sam glavu na krevet i to mi je dalo neverovatnan osećaj olakšanja. Samo sam na tren zatvorio očiiI opet mi je u misli došla poruka koju sam držao u džepu. Tada mi je sinula misao. To je to, piši o SVOJOJ sreći. O onome što bi te učinilo srećnim. O životu kakav si za sebe želeo, a ne kakav živiš. A onda me je tama pokrila.
Probudio sam se potpuno dezorjentisan. Nalazio sam se na nepoznatom mestu, na kauču, pokriven i ušuškan. Potražio sam neki izvor svetlosti, ali prozor koji sam uspeo da nađem pogledom jasno je govorio da je napolju mrak. Jedina svetlost koja je dopirala do mene dolazila je iz kuhinje. A tamo je bila ona, okrenuta leđima, nešto je spremala. Osećao se miris hrane i zvuk lagane muzike. Na tren sam pomislio da sanjam. I da sam u nekoj vrsti blaženstva. Pokušaj da se pomerim rezultirao je manjim bolom u glavi usled niskog pritiska verovatno pa sam nesvesno isputio neki zvuk što je nateralo da se okrene.
-“Oh, jesi li dobro?”, dotrčala je ka meni držeći u rukama krpu koju je na brzinu dohvatila i brisala ruke njome. Klimnuo sam glavom polako ustajući.
-“Koliko sam dugo spavao?” pogledala je u sat na zidu.
-“Hm…nekih 5 sati otprilike.”
Ubod razočarenja je prošao kroz mene. Imao sam toliko vremena ovde i ja sam ga iskoristio na spavanje.
-“Izvini…” rekao sam ni sam ne znajući da li sebi ili njoj.
-“Zbog čega? Bio ti je potreban odmor. To je i trebalo da uradiš. Izgledaš bolje.”Nasmejala se pa me podobno odmerila. “Čak se i crvenilo potpuno povuklo.” Zaključila je zadovoljno. “Večera će uskoro biti gotova. Ovog puta sam vodila računa da ne bude nikakvih alergena, samo povrće i piletina.” Uzvratio sam osmehom.
-“Nije treablo da se mučiš, zaista…ja kao što si već rekla sada sam potpuno dobro i ne želim ti biti na teretu.”
-“Koješta! Ja volim da kuvam, ako te to muči i svakako bih spremala za sebe..tako da možeš se osvežiti u kupatilu dok ja postavim sto.”
Tako sam i uradio. Desetak minuta kasnije, sedeo sam za trpezarijskim stolom dok je Eli servirala večeru. I nisam se mogao otrgnuti utisku da je upravo to ono što sam sebi zamišljao. Miran dom, večere sa suprugom, kasnije i decom. Veliku srećnu porodicu koja će imati dovoljno svega, a najviše ljubavi. Sve suprotno od onoga što sam ja tokom odrastanja imao. Previše novca ni malo pažnje roditelja i nikada pravu porodicu.
Kada je sve posložila, Eli se smestila u stolicu naspram mene i pokazala rukama ka jelu poželevši nam prijatan obrok. Bio je to sasvim pristojan obrok jedne prosečne porodice, ali ukus te hrane milovao mi je nepce. Nasuprot mnogim specijalitetima koje sam imao prilike da probam po raznim restoranima nesnosnih cena, ova je hrana imala dušu. Jeo sam sa uživanjem.
Slika je bila nerealna. Dva potpuna neznaca koja uživaju u večeri kao da se poznaju čitav život. Postojala je neka čudna energija među nama i mislim da nisam bio jedini koje je svestan toga. Taj osećaj poznavanja bio je obostran. Zato je ova situacija bila lagodna više nego čudna.
-“Pa…šta je tebe ovde dovelo?” Eli je na kraju započela razgovor.
-“Bojim se da ćeš se smejati ukoliko ti budem rekao istinu.” I zaista sam to mislio. Nisam krio svoj poriv samo da bi izbegao očev bes. Kretao sam se u krugovima koji to ne bi razumeli. Svet više nije mesto kakvo je nekada bio. Sentimentalan muškarac koji piše pesme više nije san ni jedne devojke. Pre će biti predmet ismevanja koji niko neće shvatati ozbiljno.
-“Pokušaj!” kratko je rekla. Neka neopisiva snaga me je tada pogodila. Poželeo sam da izađem iz svog okolopa i stavim sve karte na sto. Nisam li upravo to i hteo kada sam sve napustio…
-“U potrazi sam za inspiracijom.” Rekao sam gledajući je u oči čekajući njenu reakciju, ali ona mi je gestikulirala da nastavim.
-“Inspiracijom za šta?”
-“Ja pišem pesme. Ili sam ih barem pisao….” Opet, čekao sam da krene da se smeje ali me je i dalje gledala čekajući da nastavim. Ja sam čekao da krene da se smeje. Reakcija je izostala.
-“Koliko se sećam, u formularu koji smo popunjavali u bolnici kao zanimanje si naveo “broker”?” Klimnuo sam glavom.
-“I jesam. Barem sam bio. To sam oduvek radio i to je jedini pravi posao koji znam. Dok nisam sve naspustio.” Sada me je gledala zbunjeno ali sa punim poštovanjem kao da salutira mojoj hrabrosti. “Pisanje je oduvek bilo moj hobi. Moj beg od stvarnosoti. Moje utočište. Tamo sam mogao sve što želim. Imao sam potpunu slobodu.” Suprotno mom očekivanju gledala me je sa divljenjem, pa sam dobio motivaciju da nastavim. Kako sam joj objašnjavao i pobrajao neke od hitova koji su izašli iz mog pera moje je ushićenje raslo. Kao i njeno divljenje. Na kraju, obajsnio sam joj i kako sam se tačno našao ovde i šta tražim.
-“I ima li nekog pomaka?”
-“Još uvek ne. Ali osećam da sam na dobrom putu. Kao da skupljam neke delove koje samo trebam sastaviti…verujem da će doći trenutak kada ću shvatiti kako da ih povežem.” Sada se nasmejala. Ali ne pocenjivački. Bio je to mogao bih se zakleti ponosan osmeh, osmeh podrške.
-“Verujem da hoćeš!” A ja sam verovao njenoj iskrenosti. “Svaki pokušaj, makar bio i pogrešan, korak je dalje ka cilju.” Dodala je zamišljeno.
-“Odakle je to došlo?” pitao sam radoznalo, a ona se nasmejala.
-“Nećeš verovati, ali iz mojih kolačića. Mislim iz poruka u njima. Jutros sam otvorila jednu na kojoj je pisalo tako nešto.” Verovao sam. Sada više nego ikada da će mi upravo te poruke pokazati put.
Nakon večere pomogao sam joj da sredi sto jer je to bilo najmanje što sam mogao. Umor me je ponovo stigao. Prokleti lekovi. A opet da nije bilo svega toga ne bi ni mene bilo ovde. Poslednje čega se sećam je da smo gledali neki film.
Probudio sam se ponovo ujutru. Sat mi je ogovorio da sam odavno propustio svoju jutarnju rutinu i trčanje. Devet sati? Ne pamtim da sam skoro spavao toliko dugo.
-“Eli?” dozivao sam je, ali samo me je tišina pozdravljla. Kada sam ustao na stočiću ispred sebe sam zatekao ispisanu poruku.
“Sada je šest sati i ja moram da idem da otvorim lokal i pripremim sve što je potrebno. Spavao si snom pravednika i nisam želela da greh tvog buđenja nosim na svojim plećima J Frižider ti je na usluzi, slobodno se posluži. Vratiću se oko podneva kada Mari dođe da preuzme.”
I tako je ovaj dan postao možda i prvi koji sam dočekao sa osmehom…
