1. Iluzija bajkovitog života
“I živeli su srećno do kraja života…”
Šta ako bajke nikada ne dobiju svoj srećan kraj?
* * *
~Zamak Kraljevstva Omnilus~
Oblaci puni besa poprimili su olujne nijanse i krenuli glasno da pucaju najavljujući nevreme i strahovitu grmljavinu. Oni su okružili prekrasne kamene zidovima božanstvenog zamka, centra čitavog Kraljevstva, preteći da ga svojim oštrim gromovima slome i od njega ostave tragove nereda i smrti.
Kopita konja, crne grive kao ugalj, glasno su udarala o vlažno tlo, dok su kapi kiše, toliko hladne da su mogle zalediti čista ljudska srca, sekle svoj put kroz noć i padale na zemlju, stvarajući od nje blatnjave reke. Ledeni nalet vetra zamrsio je njegove crne pramenove, koji su mu bockali oči. Zastrašujući zvuk blistave munje koja je pocepala nebo na dva dela, zazvonio je u njegovim ušima, dok je mladić jahao kroz gustu šumu. Ubrzo, put pod kopitima njegovog pastuva postao je ravan, a šumu koja ga je okruživala, zamenio je prizor zamka sa čijih prozora se prolivala zlatkasta svetlost. Sreća zatreperi njegovim srcem, a osmeh se proširi njegovim licem. Kući sam!, reče mu uzbuđeno glas u glavi, kada je stao ispred kapija zamka i sišao sa konja.
„Vaše Visočanstvo”, obrati mu se jedan od stražara, te mu se brzo nakloni.
„Gde je ona? Da li…”
„Nije još Vaše Visočanstvo. Idite gore, mi ćemo se pobrinuti za bezbednost zamka.”
Kralj je klimnuo glavom, te brzim korakom ušao u zamak.
Hodnik je bio ispunjen slatkastim mirisom jorgovana, i njegovo srce naglo zalupa kada saču bolno vrištanje koje je dolazilo iz sobe na spratu. Brzo je potrčao stepenicama koje su vodile prema ambulanti, razne emocije su mu kolale venama. Strah, nemir, ali najdominantnija od svih njih je bila sreća. Ona je ispunila njegove oči i u obliku kiše radosti zapljusnula njegovo lice. Dotrčao je do vrata ambulante ispred kojih je stajao Karter, njegov dobar prijatelj i desna ruka nepunih godinu dana.
„Smirite se Vaše Visočanstvo, polako”, Karter koji je primetio da je Kralj nervozan, pokušao je da ga smiri svojim staloženim glasom.
„Kako je ona? Da li je gotovo?”, panika se širila iz njegovog glasa poput požara, a Karter je znao da mora da je ugasi.
„Smirite se Vaše Veličanstvo. Sve će biti u redu sa Kraljicom Inodeom. Verujte mi.”
„A beba?”
Karter mu se osmehnuo. „I sa bebom će sve biti u redu. Nemojte se plašiti, Vaše Visočanstvo.”
Kralj ga je posmatrao svojim krupnim nebeskim očima u kojima su plesali talasi straha i nervoze, ali najdominantnija od svih tih emocija, koje su pretile da eksplodiraju u njemu, je bila sreća. Konačno će posle dugog vremena postati otac. „Nadam se da si u pravu, Kartere. Oduvek sam želeo kćerku, a sada će Svemoćni Bogovi ostvariti sve moje snove.”
Vrata koja su stajala iza njega su se uz glasnu škripu otvorila, i iz sobe je izašla žena dugačke valovite kose koja je padala kao kiša niz njena leđa. Na sebi je nosila snežno belu haljinu, sa ponekim srebrnim nitima koji su podsećali na vodopad dijamanata. Prišla je kralju i odala mu počast uz mali naklon.
„Vaše Visočanstvo”, devojkin glas je pucao kao probušeni balon od sreće. „Kraljica se porodila, rodila je divnu devojčicu.”
Kralj je naglo raširio oči, odjednom duga je ušla u njegovo srce i obasjala ga kao nikada do sada. Široki osmeh se pojavio na njegovom neispavanom licu, otkrivajući dva reda bisernih zuba.
„S… Smem li… Da ih vidim?”, Upitao je kralj povremeno zamuckujući od sreće koja je u tom trenutku grejala njegovo srce, kao nikada do sada.
Devojka je kao znak odobravanja klimnula glavom, te je Kralj istog trenutka uleteo unutra. Pogled je bacio prema krevetu, na kome je ležala kraljica vatrene kose i smaragdnih očiju, koje je fiksirala u dug pogled pun ljubavi sa kraljevim okruglim safirima. Sreća je promenila oblik njenih usana, iako je bila slaba i krhka kao grančica, to je nije sprečavalo da svom drugom uputi osmeh pun ljubavi i nežnosti. Kralj je gotovo trčećim korakom stigao do njene postelje i bacio pogled na malo stvorenje koje je kraljica držala u svom naručju. Beba, umotana u svileno ćebe, ih je neprestano gledala svojim očima, boje prolećne šume. Kraljici je to izmamilo još veći osmeh, i ona je naprosto morala da ispusti par bisernih kapi suza.
Liči na moju voljenu suprugu, pomislio je kralj dok je gledao u svoju kćerku i novi razlog njegovog života. Ima iste smaragdne oči, čak joj je i kosa bujna i živahna poput vatre. Baš kao i Inodeina.
Kraljica je polako okrenula glavu prema svom voljenom suprugu, a zatim mu postavila jedno jednostavno pitanje: „Kako ćemo je nazvati? Naša kćerka treba da ima neko Kraljevsko ime, znaš? Šta kažeš na…”, Stala je i okrenula glavu prema prozoru, dok su joj se po umu mešala svakojaka kraljevska imena, odjednom je progovorila: „Oksilija? Ili Nalija? Ili možda Etanija?”
„Ne”, mirno je odmahnuo kralj glavom kao znak neslaganja sa svojom suprugom, a potom nežno spustio ruku na malu bebu koju je kraljica čvrsto držala u svom naručju. „Aleuriona. Princeza Aleuriona Selen Neftis od kraljevske linije Feliktus. Princeza Omnilusa”, prikovao je svoje oči boje safira sa njenim smaragdnim, obe oči su reflektovale ljubav i razumevanje koje je bilo čvrsto kao lancima zavezano.
Inodeine usne su se izvile u mali osmeh, koji je odisao čistim zracima sreće. „Može. To je savršeno ime za nju. Aleuriona… mesec moje noći, dragulj u mom srcu i svetlost moga jutra. Princeza Aleuriona Feliktus je naša novorođena nada.”
Čudni krici koji su se neprimetno provukli kroz barikadu njihove zaštite, uspeli su da uruše mir koji su ovog trenutka gradili oko sebe. Dionovo srce naglo zalupa, okrenuo se prema vratima, a u očima mu je vladao strah. Inodea, koja se sada osećala bolje, ustala je na noge, čvrsto držeći Aleurionu u svojim rukama. Vojnik, krvave uniforme, sa gadnim ožiljcima na licu, dotrčao je zadihan i umoran do njih. Dionove reči izbledeše na sam pogled tog vojnika, koji beše spreman da svoj život da za svoje vladare.
„SAKRIJTE SE!”, vikao je gledajući u Inodeinom pravcu. „ONI SU NAPALI, ŽELE DA JE UZMU!”, pogled mu je odlutao na malu Princezu koja je uznemireno plakala u majčinim rukama.
Njegovo zlo je došlo po nju, protrča kroz Dionove misli. Dugačak rep obmotao se oko stražarevih nogu, a potom ga toliko jako povukao, da je udario glavom o pod. Vrištao je dok ga je dugačak crni pipak vukao ka svojoj tami. Dion i Inodea izađoše iz ambulante pred kojom se odvijao pravi masakr. Demoni su skakali na sve što se kretalo, njihove kandže oštre poput vrhova koplja, probadala su nevina tela vojnika. Poslednji vrisci gasili su živote i slali ih u beskrajnu tamu. Dion i Inodea su sa nevericom posmatrali krvave događaje u zamku.
„Beži Inodea! Zaštiti Aleurionu!”, vikao je Dion, a onda izvukao dugačak mač, čija oštrica je blesnula na slabom plamenu sveća.
„A šta je sa tobom?”
„Ja moram da pomognem svojim vojnicima”, spojio je svoj pogled sa njenim, u njenim očima nakupljale su se kristalne suze. „Ne brini, naći ću vas. Idite!”
„Dione…”, glas joj je drhtao, uznemirenost je pretila da proguta celu njenu dušu.
„INODEA, IDI!”
Inodea se okrenula na pete i potrčala sa bebom u naručju, dok su joj se vreli potoci suza slivali niz lice. Osećala je kako strah kuca u njenim grudima, dok je slušala kako se mačevi ukrštaju, a zlo i senka kovitlaju vazduhom. Adrenalin je upravljao njenim telom, sve njene misli bile su uprte na to da zaštiti svoju tek rođenu devojčicu. U jednom trenutku nije gledala kako staje, saplela se o dugačku belu haljinu i krenula da pada. Jako je zagrlila svoje dete, dok je telom udarala o tvrdu podlogu, bol je išarala njeno telo, a plač bebe nemirno se širio zamkom.
„Auć!”, ispustila je bolni jauk, a kada je otvorila oči videla je da se na drugom kraju hodnika nalazi demon, spreman da povredi i bebu i nju.
„Gundar rikole Princessae! (Predaj nam Princezu!)”, obratio joj se demon na zlokobnom jeziku svoje divlje rase.
Njegove kandže bile su oštre poput žileta, dah mu je smrdeo na trulež, a oči crvene kao krv, preteći su gledale kraljicu koja je ustala sa poda, i dalje držeći Aleurionu u svojim rukama. Demon, videvši da kraljica nema nameru da mu preda svoje dete, halapljivo je krenuo na njih. No, ispred njega se stvorio Dion sa još par vojnika koji su napali pobesnelo čudovište željno moći. Demon se glasno nasmeja, a onda svojim rukama kreće da udara vojnike jako i bez milosti. Udarao ih je po glavama, stomaku, jednog od njih je uhvatio za vrat, a potom mu sa lakoćom odsekao glavu. Telo je palo, a glavu je pobedonosno pokazao Kralju Dionu. Zverski zubi, požuteli i pokvareni, pokazali su svoju oštrinu. Dion je bez reči gledao kako su njegovi vojnici izgubili živote, iznenada u njegovo telo se uli toliko velika količina besa koju on nije mogao da podnese. Dion je pretio da pukne, kao brana koja puca kada ljuta reka pođe da osvoji svoje nekadašnje stanište, i ispuni gradove i sela svojom nezaustavljivom bujicom hladnoće i smrti. Tama mu se uvukla u glavu i on mačem krenu na demona sa svom snagom i hrabrošću koje je imao u sebi. Demon ga spremno dočeka, ne skidajući zlokobni pogled sa svog ružnog lica.
„Nikada vam je neću predati!”, viknuo je glasom koji se lomio, zamahnuo je svojim mačem snažno, ali demon se, tik pre nego što ga je sečivo poseklo, odmaknuo i izbegao smrtonosan udarac.
„Ulkerare sidro verante los muorte! (Njena zaštita će te odvesti u smrt!)”
„NE!”, plave oči suzile su se dok je gledao kako pesnica, tvrda kao kamen, leti prema njegovom licu i udara ga jako. Njegovo telo pada, a krv pronalazi svoj put kroz kožu, briše je rukavom, dok se demon sprema za svoj finalni udarac.
Jaka bela svetlost pronalazi svoj put kroz tamni hodnik, demoni kreću da se plaše njenog razarajućeg sjaja. U daljini stoji Inodea, njena plamena kosa obasjana je belim zracima, a iz besnih očiju pljušte strele moći. U njenim rukama jako svetli jedan predmet, a moćni glas odzvanja hodnikom poput ehoa na vrhu najviše planine u kraljevstvu.
„NIKADA JE NEĆETE UZETI! NIKADA NJENA SVETLOST NEĆE UPLIVATI U NJEGOVU TAMU! NJEGOVE SENKE JE NIKADA NEĆE UGASITI!”
Ta svetlost kao da je topila tela sluga vladara senki. Uskoro od njih nije ostalo ništa, osim barica crne sluzi koja se pušila. Beli oblaci dima plovili su vazduhom, dok su se Inodeina pluća borila za taj isti.
„Inodea…”, Dion se polako podigao na noge, svetlost u Inodeinim rukama je polako utihnula i ona otrča do svog supruga.
„KRALJU JE POTREBNA POMOĆ!”, povikao je jedan od stražara.
„Inodea…”, osećao je nežne dodire Inodeine ruke kako sklanjaju pramenove njegove kose sa čela.
„Dione, sve će biti u redu. Ovde sam, ljubavi moja.”
„Aleuriona?”
„Ne brini, na sigurnom je. Naša devojčica je bezbedna.”
„Dobro je…”
„Vaše Visočanstvo?!”, do njega dotrčava medicinska sestra, svoje ruke stavlja na njegove rane i magija kreće sama da pada na njih i zatvara ih.
Nakon što su mu rane bile isceljene, kralj je ustao na svoje noge i snažno zagrlio suprugu. Inodea je malo umirila strah u njegovim rukama. U susret im je išla medicinska sestra, noseći Aleurionu u rukama. Dion ju je nakratko pogledao, a onda uzeo svoje dete i čvrsto ga prigrlio, kao da se plašio da će mu je neko oteti iz ruku. Tama možda?
„Oni su sada napali… napašće ponovo, želeće da je uzmu. Dione… mi je moramo zaštititi… po svaku cenu!”, Inodein glas drhtavo je pleo tu rečenicu, dok su joj se niz obraze bespomoćno slivale suze.
Dion je nežno prstima prešao preko Inodeinog vlažnog obraza. Sada je morao da smiri svoju ženu, da joj da obećanje koje mora da ispuni. Neće dati ikom da slomi to obećanje, da se snovi o Aleurioninoj zaštiti rasprše u vrtlogu nemilosrdne tame koja guta sve što stigne.
„Obećavam ti da nas niko neće slomiti, držaćemo se zajedno. Aleuriona, ti i ja. Niko neće uništiti ovu porodicu. Nećemo dozvoliti tami da baci svoju mračnu senku na nju. Ni jedna osoba na ovom svetu neće moći da nam oduzme sreću, čije seme je ove večeri posađeno. Neću im dozvoliti da cvet naše ljubavi unište otrovom svoje mržnje.”
* * *
Ali, da li niko neće slomiti njihovu sreću? Da li niko neće uništiti cvet njihove ljubavi, ili će se ipak po tlu njihove sreće proširiti mračni korovi mržnje i ljubomore? Da li će uspeti da zaštite svoju novorođenu nadu? Ili će zlo iskoračiti iz senki u kojima se dugo krilo, i ščepati je svojim opasnim kandžama?
Moraćemo to da saznamo…
