2. Njena želja za slobodom
~Nakon šesnaest godina~
Čisti zraci sunca su obasjavali zamak. Ljudi, stari i mladi su užurbano obavljali svoje obaveze, željno iščekujući trenutak kada će završiti sa njima i otići da odmore glavu od celodnevnog rada na zemlji ugledne vlastele. U zamku, vladala je mrtva tišina, osim u jednom hodniku gde su odjekivali koraci uglancanih cipela o beo mermerni pod. Mlada devojka je stigla do velikih belih vrata, na koja je polako pokucala i zvonkim glasom rekla:
„Princezo, da li ste budni? Vaši roditelji, Kralj Dion i Kraljica Inodea Vas pozivaju na doručak.”
Gledala je vrata, nestrpljivo iščekujući Princezin odgovor. Međutim, nije ga bilo. Zbog zastrašujuće tišine koja je dopirala iz Princezine odaje, služavkino srce je počelo nervozno da kuca. Morala je da vidi šta se to dešava sa njenom Princezom. Stoga je odlučila da otvori vrata Princezinih odaja i zakorači u njih, bez dopuštenja svoje gospodarice. Ušla je u prelepu odaju okupanu zlatnom svetlošću u kojoj je vladala zastrašujuća tišina. Služavkino srce je na tren prestalo da kuca, jer Njene Visosti nije bilo u raskošnoj svili na krevetu. Ne… Da li je moguće da je Princeza nestala?! Ponovo! Služavka se okrenula prema vratima i trčećim korakom izašla iz sobe.
„Princeza Aleuriona je nestala! Nije u svojim odajama! VAŠE VISOČANSTVO!!”
Vikala po čitavoj palati, ne znajući da je Princeza odavno otišla u slobodu za kojom je njeno srce čeznulo u večernjim satima, kada se tama spusti, a mesec kao dragulj ispuni svojim sjajem šume i livade.
* * *
Zemlja se tresla pod udarcima kopita jakog pastuva. Vetar je prolazio kroz njenu kosu, crvenu kao tek prolivena krv po kojoj je buknula vatra. Njene oči su pažljivo posmatrale svaki deo guste šume u koju je uplovila zajedno sa svojim pastuvom, dlake crne kao sama noć. Ubrzo, zaklon koji su im pružale široke krošnje visokog drveća je nestao, a zamenilo ga je nebo plavo i prozirno poput suze. Nebo bez ijednog oblačka koji bi svojom senkom urušio mir koji je strujao prirodom, a koji je i srce same devojke osećalo. Čim se našla na velikoj livadi, devojka je naglo povukla uzde svog konja, naredivši mu da se propne na zadnje noge i glasno zanjišti, kao gospodar svih kopitara. Zagrlila ga je oko vrata snažno, a srce joj je veselo igralo na komandu divlje melodije njenog konja. Kopita su ponovo glasno lupila o zemlju, kao da su time želela da je slome, a devojka se naglas nasmeja.
„Bio si odličan, Mistrale!”, nežno ga je milovala po vratu, konj je ponovo glasno frknuo, a devojka je sišla sa njegovih leđa. „Volim naše trčanje po prirodi.”
Princeza je skinula sa svojih leđa ranac i sela na tlo, u travu ukrašenu prelepim belim ljiljanima. Iz svoje torbe izvadila je dve sočne jabuke i pažljivo pogledom prešla preko njihove crvene boje, pre nego što je jednu bacila Mistralu. Konj je uhvatio jabuku i krenu da uživa u slatkoj aromi koju je to voće krilo u svom hrskavom telu.
„Nikom neće nedostajati ova slatka voćkica”, reče Princeza naglas, a potom i sama odgrize komad ovog voća, uživajući u njegovom ukusu.
Njen pogled odlutao je na planine koje su se poput džinova uzdizale iz zemlje. Kraljevi celokupne prirode, nosili su svoje bele krune koje je oštra zima kovala uz pomoć leda i snega, samo za najviše vladare zemlje. Ali te krune su polako počele da blede i nestaju pod vrelim zracima sunca, koje visoko na nebu, je želelo da pokaže ledu da mu je vreme isteklo i da mu se skloni sa puta. To sunce želelo je da svrgne vladare zime se prestola, kako bi se ono popelo na tron. Vatrenokosa je nastavila da gleda u planine i srebrnu maglu koja se vrtela oko njih, jer njen zadatak bio je da sačuva zimu od prodornih upada vrelih zraka najsjajnije zvezde koja je ikada gospodarila nebom. Dva vladara, jedan što krunu nosi u planinama, a drugi na nebu, kreću da se bore oko prestola. Samo jedan će pasti, i samo jedan će se uzdići u večnu slavu koju su Bogovi dali, njene šumske oči bile su prokovane na bitku koja se trenutno vodila između dva godišnja doba. Zime koja treba otići, i proleća koje treba stići i ostati u ovoj zemlji jedan kratak vremenski period.
„Šta misliš, Mistrale, da li je neko primetio da smo nestali iz zamka? Sigurna sam da smo digli uzbunu u čitavoj palati… kao i obično, moji roditelji preteruju. Samo želim da osetim vetar u kosi i sjaj sunca na svojoj koži. Ne tražim previše, zar ne? Uvek su mi zabranjivali da se igram sa drugom decom, nikada nisam upoznala tu popularnu igru žmurke, čija pravila su sva deca znala. Sva, osim mene.”
Njen konj je frknuo, devojka mu pomilova vrat.
Vetar je odjednom pobesneo, noseći krdo sivih oblaka prema njoj. Ti oblaci su bili puni oluje koja je pretila da se oslobodi i zalije livade i šume svojom hladnom kišom. Mistal se uznemirio zajedno sa vetrom, preplašeno je krenuo da njišti. Aleura je brzo ustala sa zemlje, zgrabila ga za uzde i nežno krenula da mu miluje njušku. Reči vilinskog porekla prožete mirom, padale su sa njenih usana i utapale se u kožu crnog pastuva.
„Akrantea dormiro, asultun igmiro lafus (Nije oluja opasna, dok sam pored tebe ja)”, približila je svoju glavu njegovoj, pružajući svom konju potreban mir.
Aleuriona je bila toliko zauzeta smirivanjem svog konja, da nije primetila kako je dva oka posmatraju iz tame šume. Dva zla oka osobe koja nikome nije mogla pobeći, koja su dobijala sve što su videla. Nije ni znala da ju je posmatrala tama, koja je više od svega želela da zarije svoje otrovne kandže u nju i isisa svu dobrotu iz njenog srca. Koja ju je želela više od bilo čega na svetu.
* * *
„Kako to misliš “nestala je”??!! Hoćeš da kažeš da je nije bilo u odajama kada si ušla unutra, Serjana?!”, varnice besa kralja Diona su sve više sjajile, još malo i one će se upaliti, a vatra beskrajnog gneva će spaliti i pretvoriti u prah i pepeo sve što joj se nađe na putu.
Uplašena devojka, tri godine starija od Princeze, je odmahnula glavom. U njenim očima blistale su suze, a strah joj je tekao kroz vene. Strah koji se rodio u njoj kada je čula kako njen Kralj svojim oštrim besom nezaustavljivo lomi tišinu.
„Ne, moj cenjeni Kralju, njena odaja je bila potpuno prazna kada sam jutros ušla u nju”, Serjana se prisećala sablasne tišine koja je boravila u odaji umesto kraljeve kćerke.
Kraljica Inodea je glasno ispustila vazduh koji je pritiskao njena pluća. Njen pogled pao je na kralja koji je zadržavao veliku količinu besa u sebi. Utešno je stavila svoju ruku na njegovu. Dion je malo uspeo da smiri nivo besa koji je pretio da ga potpuno udavi svojom haotičnom bujicom. Svojom drugom rukom je blago stisnuo njenu, da joj pokaže da se mala doza mira uselila u njegovo telo. Ali taj mir nije bio ništa u poređenju sa besom koji je i dalje živeo u njemu.
„Uđi!”, zapovedio je gromkim glasom.
Vrata su se otvorila i u prostoriju je ušao jedan od viteza. Njegov oklop bio je siv kao čelik, a ispod njega isticala se koža boje čokolade, olujne oči bile su napunjene strahopoštovanjem i odlučnošću, a crna kosa bila mu je kratka i uredna. Stao je ispred zlatnog prestola i poklonio se vladarima kojima je služio časno i pošteno.
„Vaše Visočanstvo”, kleknuo je na jedno koleno i pognuo glavu u znak strahopoštovanja.
„Zevse Arunijel”, obrati mu se kralj. „Pozvan si ovamo kako bi ispunio jedan zadatak.”
Zevs podiže glavi i ukrsti svoj pogled sa kraljem Dionom. „Moj posao je da Vam služim, Vaše Visočanstvo.”
„Moja kćerka, Princeza Aleuriona Feliktus, je ponovo otišla na jahanje. Konjušari su mi javili da je uzela Mistrala i pobegla u divljinu sa izlaskom sunca. Želim da je pronađeš i vratiš u palatu. Opasno je lutati divljinom, pogotovu kada se u njenim senkama krije nešto zlokobno.”
„Neću Vas izneveriti”, Zevs je ustao. „Pronaći ću je i vratiti u zamak, Vaše Visočanstvo”, okrenuo se i otišao da obavi poveren zadatak.
Aleuriona je prevršila svaku meru, mislio se kralj Dion. Svet je veoma opasno mesto, a ona nije spremna za njega. Tako mi Bogova, pa to dete ima samo šesnaest godina! A njegovo zlo se krije u najtamnijim delovima sveta i čeka…
* * *
Hladan vetar nečujno se kretao kroz prirodu zajedno sa Aleurionom i Mistralom. Jedini zvuk koji je dopirao do njenih ušiju bio je zvuk udaraca Mistralovih kopita u zemlju, pri svakom njegovom udaru, dizala se prašina. Aleurionine oči poprimile su nijanse šume kroz koju je prolazila, a cvrkut ptica na granama, nošen vetrom, doputovao je do nje. Aleurionine usne saviše se u maleni osmeh, iako nije razumela reči njihove pesme, ta melodija je nežno dodirnula njeno srce i unela neprocenjivi osećaj sreće. No, tu sreću su odjednom urušili strah i panika, jer zrake prolećnog sunca ugušila je iznenadna tama koja je došla sa namerom da pokori sve što joj stane na put. Senke su se uzdizale oko Aleurione i Mistrala, crni pastuv se uznemiri. Jako režanje im se preteći prišunja, Aleura je okrenula glavu i svoj pogled fiksirala za tamu iz koje su se prolili ti sablasni zvuci smrti.
„Sve je u redu, Mistrale. Tamo nema ničega”, milovala je grivu svog konja dugim prstima, srce je pretilo da joj siđe u pete. „Sami smo u šumi, Mistrale. Ovde nema nikoga osim nas.”
Baš tada, iz tame zasvetleše dve jarko crvene tačkice, praćene veoma glasnim režanjem. Aleurino telo se ukočilo, dok je slušala krvoločne zvuke kako rastu u vazduhu. Dobro je znala šta je to. Uprkos tome što je čitav život provela u zamku, izolovana od sveta, to nije značilo da ona ne poznaje bića u njemu. Od onih dobrih, pa do onih loših. Ovo je bila zver srca hladnog kao led, dlake crne kao najtamnija noć, očnjaka dugačkih i oštrih poput mačeva, i očiju crvenih poput krvi što joj je u ovom trenutku tekla venama. To je bio vuk, otrovan crnom magijom, sluga čistog zla – Darkus.
Omnilus kraljevstvo bilo je poznato po Lajtusima, vukovima bele magije, slugama dobra i prijatelja vila, čarobnjaka i ljudi. No, Darkusi su im bili sušta suprotnost. Mračni i zli poput njihovog gospodara, ti vukovi su bili spremni da u trenutku rasture tela svojih žrtava i gozbe se njihovim mesom. Aleura je odrastala uz zastrašujuće legende o njima, priče koje su joj dadilje pričale pred spavanje, ali sada je stajala na samo nekoliko metara od bića koje ju je posećivalo samo u košmarima. Po legendama, Darkusi su nekada bili Lajtusi, ali prodali su dušu tami koja je od njih napravila sopstvene sluge. Njena smrt preteći je koračala prema njoj, očiju gladnih i kandža naoštrenih, svakim korakom bila im je sve bliža i bliža.
„PRINCEZO ALEURIONA FELIKTUS!”, glasan zov njenog imena, nakratko je privukao Darkusovu pažnju, dovoljnu da Aleuriona okrene Mistrala i natera ga da pobegnu što dalje od opasnosti koja je želela da im napakosti.
„Bežimo odavde, Mistrale!”
Vuku se pažnja vratila na njih, pojurio je za svojim plenom želeći da ga rastrgne. Aleura je upravljala Mistralom koji je poput vetra jurio kroz gusto rastinje.
„Dike akrumiro! (Trči brže!)”, povikala je na vilinskom jeziku.
Okretala se iza sebe, čopor krvoločnih Darkusa bio joj je za petama. Alfa, najveći od svih vukova istrčao je ispred njenog konja, Mistral se preplašeno propeo na zadnje noge, Aleuriona je umalo spala sa njegovih leđa. Ubrzo ih je zatim okružio ostatak čopora, glad im je sijala u očima. Ovo je kraj! Da li će se ovako završiti moj život?, pomislila je, dok je posmatrala čopor smrti kako preteći kruži oko nje.
Strela, oštra i hladna, izronila je iz tame i zarila se u srce alfe. Cviljenje je prestalo dok mu se smrt uvlačila u telo. Aleura je iznenađeno gledala u mrtvog vuka. Jak talas magične energije isplovio je iz šume, vukovi su krenuli da cvile i beže gde ih noge nose, jedino što su želeli je da prežive. Aleura je nastavila da gleda kako se vukovi povlače u tamu iz koje su došli, a onda joj je šuštanje žbunja privuklo pažnju. Obrisi prilike, kose zlatne poput svetla, jedva su se videli u daljini. Prilika je stajala mirno, nepomično, a njegove kristalne oči bile su fiksirane za nju. Njihovi pogledi zaključali su se, dok se lišće kovitlalo na vetru oko njih. Vreme se zaledilo, a onda se linija prilike savila u majušni osmeh.
„Čuvajte se, Princezo. Svet je veoma opasno mesto.”
Aleuriona je gledala kako se prilika povlači u šumu. Još uvek potresena zbog prethodnog događaja, brzo je okrenula Mistrala i pojurila što dalje od te čudne šume, iako je sa tog mesta ponela sa sobom jednu misao. Ko je bio mladić koji me je spasio od Darkusa?
* * *
Kraljeva vojska, na čijem čelu je bio hrabri Zevs Arunijel, neumorno je tumarala šumom, uporno se trudeći da pronađe izgubljenu Princezu Severnog Omilusa.
„Ima li joj traga?”, vikao je Zevs, dok je gledao kako mu se konjanici približavaju.
„Nema je nigde. Zemlja je prazna poput čaše, Princeza Aleuriona kao da je isparila u vazduh”, obavestio ga je jedan od njegovih vitezova.
„Kako to mislite da je nema nigde?! Da li ste vi svesni da će nas Kralj Dion sve ubiti, ako njegova kćerka padne u pogrešne ruke?! Njegova senka je se ne sme dočepati!”
Tada je jedan od vojnika, brzo galopirajući na leđima svog konja, došao do njih. Kaskanje kopita belog pastuva se polako usporilo, sve dok nije potpuno stalo pred generalovim konjem. Pogledao je generala sa poštovanjem u očima i pognuo svoju glavu.
„Generale Zevse Arunijel, uočili smo Kraljevu kćerku u šumi, nedaleko odavde. Njenog konja i nju su napali Darkusi.”
Zevs se na spomen imena tih čudovišta ukočio poput statue. Dobro je znao ko su ti vukovi i kome služe, a zbog tog znanja njegovo srce je pretilo da mu napusti grudni koš. Progutao je jednu ogromnu knedlu, trudeći se da njegovi vojnici ne primete strah koji se rodio u njemu kada je čuo naziv tih vukova.
„Brzo pronađite Princezu pre njega!”, vikao je, sa dozom napetosti u svom glasu. „Ona još uvek ne sme saznati kakvo se zlo krije u ovom svetu. Brzo je pronađite!”, Naređivao je svojoj odanoj armiji.
Vojnici su dali znak svojim konjima da odgalopiraju u divljinu. Iz Zevsovih očiju pljuštale se preteće strele, jer je on dobro znao da ukoliko Princeza padne u pogrešne ruke, Kralj Dion će ga uništiti.
* * *
Sati su joj se činili kao sekunde, jer je Aleuriona znala da bi uskoro trebala da napusti slobodu zelenih brda i senovitih šuma, i da se vrati u svoj kavez izgrađen od hladnih kamenih ploča. Zamak je nju podsećao na tamnice u koje su je roditelji zatočili kako bi bila bezbedna. Ali se nije osećala kao zatvorenica, jer njen um je bio slobodan i istraživao je svaki detalj ovog širokog sveta. Njeni roditelji su bili zatočenici sopstvenih misli, bačeni u tamnice koje su izgradili njihovi sopstveni strahovi. Aleura nije želela da postane njihova potpuna slika, jer ukoliko bi se to desilo, ona nikada sebi ne bi oprostila. Ona je želela da bude slobodna, priroda ju je oduvek privlačila i mamila da se upusti u avanturu svog života.
„Princezo Aleuriona Selen Neftis!”, učinilo joj se da je začula glasove vojske svog oca.
To ime je svake večeri proklinjala. Mrzela je to svoje puno ime, satkano od naziva egipatske i grčke boginje. Egipatska boginja Neftis, prijateljica mrtvih, gospodarica sumraka i tame. I kao što to obično biva, tamu je pratio mesec. Selena, grčka boginja meseca koju je smenila boginja Artemida. Ta dva imena krasila su njeno, a Aleuriona je najviše mrzela kada ju je osoblje oslovljavalo celokupnim imenom koje su joj roditelji dali.
„Princeza Aleuriona Selena Neftis od kraljevske linije Feliktus”, arogantno je frknula i prevrnula očima. „Bespotrebno lomljenje jezika na tako dugačkom imenu.”
„PRINCEZO ALEURIONA?!!”, zov njenog imena, ponovo je odjeknuo šumom.
I tada je shvatila… vojska njenog oca joj je za petama.
„A ne!”, približila je svoju glavu Mistralovoj. „Izgleda da je moj otac poslao vojsku za nama, ali mi se nećemo vraćati u zamak. Šta kažeš da se malo poigramo sa ovim budalama?”
Mistal joj je frkćući klimnuo glavom. Aleura se zlokobno nasmeši, a onda je njen konj ubrzo svoj galop. Jahala je slobodno, kao da joj je to bila jedina briga u životu. Nikada nas neće uhvatiti. Mistral je brz poput vetra, jel tako momče?, kao da joj je pročitao misli, Mistal je još više ubrzao svoj galop prkoseći vetru koji je duvao. Zvuci krda koje je galopiralo prema njoj, privukli su joj pažnju. Sa njene leve strane našla su se dva vojnika, a sa njene desne strane još trojica, na svojim šarenim konjima jahali su brzo i ubrzo je opkolili.
„Miran Mistrale”, njen konj je stao, a nevini osmeh raširio se Aleurioninim licem kada je ugledala tamnoputog viteza kako joj prilazi. „Zdravo, generale Zevse Arunijel, lepo vas je videti u ovom času. Vidim da i Vi volite da se trkate sa svojim vojnicima. Ošišali ste se? Lepo Vam svoji nova frizura, ističe Vam oči.”
„Ne igrajte se sa mnom, Vaša Visosti. Svet je veoma opasno mesto, znate? Razne stvari se kriju u njegovim senkama, stvari koje bi mogle da Vas ubiju. Dozvolite mi da Vas otpratimo do zamka”, smeškao se Zevs u njenom pravcu, Aleuriona se odmah suprotstavila.
„Zaista nema potrebe za tim, generale Zevse.”
„Oh, ali ima, Vaša Visosti. Kralj Dion i Kraljica Inodea skapaju od brige”, njegove oči odlutaše na vojnika koji je zgrabio Mistralove uzde. „Emrone, povedi Princezinog konja nazad u zamak.”
Aleuriona je tiho izdahnula. Tuga se ulila u njeno srce, jer je znala da će sada biti ponovo sama u svoja četiri zida.
* * *
Aleuriona je u pratnji stražara, polako prolazila kroz velike kapije zamka. Osmeh sa njenog lica je spao, a tuga se uselila u njeno telo. Razna osećanja strujala su u njoj, a jednog se posebno plašila. Strepnje koja se krila u najmračnijim ćoškovima njenog uma, čekajući priliku kada će je ščepati svojim oštrim kandžama. Otkucaji njenog srca besno su lomili tišinu, a zvuci u okolini postali su potpuno nečujni za nju. Zaustavila je Mistrala ispred samih kapija zamka, jedan od konjušara im je prišao.
„Mete, odvedi Mistala nazad u štalu i daj mu vodu i seno”, naredio je Zevs gledajući Meta u oči. On mu klimnu glavom.
Aleuriona je sišla sa konja, nervozno trljajući dlanove. Znoj se nakupio na njima poput rose na travi, duboko je udahnula vazduh punim kapacitetom pluća i sporo krenula prema svim grdnjama koje su se nalazile iza tih visokih drvenih vrata. Zevs i još par stražara su joj bili za petama. U hodniku srela je Serjanu, njene oči imale su zabrinuto izdanje. Izdah olakšanja okupao je prostor kada je videla Aleurionu živu i nepovređenu, ustala je sa drvene klupe na kojoj je sedela i potrčala joj u zagrljaj. Aleuriona ga je uzvratila.
„Oh Aleuriona, toliko si me uplašila”, sa lica joj je sklanjala kosu. „Da li si dobro? Nisi povređena?”, Aleura joj je odmahnula glavom.
„Dobro sam, Serjana.”
„Serjana, vrati se na posao, Princeza mora da razgovara sa svojim roditeljima”, Zevs se nije okretao, a njegov glas bio je oštriji od mača.
„Pričaćemo posle”, Serjana je Aleuri uputila još jedan osmeh, a potom je pustila i otišla svojim putem.
„Ovuda, Vaša Visosti”, Zevsov prodoran glas vratio je Aleurionu u realnost, duboko je udahnula i krenula za njim.
Na kraju hodnika, visoka bela vrata, krasile su dve zlatne kvake. Aleura je znala ko se nalazio iza njih. Njeni prsti neočekivano su se zgrčili u pesnice kada je stala, nervoza i strepnja nisu izgubile svoje boje, štaviše postale su jače sa svakom sekundom koja je klizila u zaborav i nju približavala očekivanim posledicama njenog nestašluka. Dvojica stražara polako su otvara vrata prostorije, a zvuk škripe vrata grebao je Aleurine misli i terao ih da krvare. Doza njene strepnje naglo se povećala kada je ugledala kako svetlost zaliva svojim sjajem dva velika trona na čelu prostorije, na kojima su sedele dve moćne prilike. Progutala je iznenadnu knedlu koja joj se stvorila u grlu, a vojnik je jasno naglasio njeno prisustvo u zamku.
„Princeza Aleuriona Selena Neftis od kraljevske linije Feliktus je stigla, Vaša kraljevska Visočanstva!”
Opet to prokleto ime!, reče Aleuriona tiho u sebi, dok je ulazila u prostoriju.
Dve moćne prilike posmatrale su je uzdignutih glava, a različite emocije stanovale su na njihovim licima. Sreća, briga, pa čak i ljutnja, vladale su u kraljevim nebeskim i kraljičinim šumskim zenicama.
Idemo ponovo, mislila se Aleuriona u sebi. Svaki put će pričati potpuno istu priču.
