3. Čarobna pesma zvezdanog neba.
Aleuriona je mirno stajala ispred dve glave ukrašene blistavim krunama. Neprijatna tišina strujala je dvoranom u kojoj su se oni nalazili, a Aleuriona je mogla jasno videti talase besa i razočarenja kako divljaju u očima njenih roditelja. Napetost je u prostoriji iz trenutka u trenutak postajala sve vrelija, i Aleuriona je naprosto morala da pronađe način da je rashladi. Njene usne su se otvorile, a onda je drhtavim glasom izbacila hrpu emocija, koje su se dugo vremena sakupljale u njoj.
„Oče… majko… ja sam… samo sam htela d…”, Kralj Dion je naglo podigao ruku, time rušeći svu Aleurioninu želju da im objasni da to što se iskrala iz palate nije nikakav greh i da je sva njihova briga bila uzaludna. Iza nje stajao je Zevs, kao i njen telohranitelj Egbert. Oboma su crte lica bile iskrivljene, a oči su im potamnele od besa. Ipak, ta tama u njihovim očima, nije bila ništa naspram velikog mraka koji je vladao u Dionovim i Inodeinim. Ta tama je bila produkt njihovog besa i njihovih briga.
„Aleuriona”, započeo je kralj Dion užarenim glasom, jeza je prohujala kao vetar kroz Aleurionine vene kada ga je čula. „Veoma dobro znaš da ti je zabranjeno da napuštaš ovaj zamak bez pratnje svog telohranitelja ili čuvara! Ugrozila su samoj sebi život! Znaš li šta se uopšte nalazi u svetu van ovih visokih kula bezbednosti?!”, sada je već urlao lavljim glasom.
„Vaše Visočanstvo”, progovorio je Zevs. „Vašu kćerku, Princezu Aleurionu Feliktus, danas su napali Darkusi.”
„Samo jedan”, umešala se Aleura, te mrkim pogledom prostrelila Zevsa koji ju je bez njene volje deportovao nazad u zamak. „I nije uspeo da me povredi. Neko ga je ubio, te mi tako spasao život. Šta sam ja u ovom zamku? Zarobljenica?! Ne date mi da izađem na svež vazduh, da trčim sa Mistralom po cvetnim livadama, da gazim bosa po potocima! Da možete, verovatno bi ste mi zabranili da dišem!”
„ALEURIONA, SADA JE DOSTA!”, kraljica Inodea naglo je ustala sa svog prestola, svi su zadrhtali od užasavajućeg tona kojim je viknula. Same ptice na granama su se uplašile i odletele što dalje od porodične svađe koja nije bila nikakva novost u zamku severnog Omilusa. „Kako možeš tako da pričaš sa nama?! Napali su te Darkusi, DARKUSI! Šta bi bilo da su te uhvatili?!”
„Ali nisu me uhvatili, neko mi je spasio život. Osim toga, zašto bi oni mene želeli da uhvate, kada ubijaju sve što se kreće?”
Dion i Inodea su nakon tog pitanja zanemeli. Uplašeni pogledi leteli su između njih dvoje. Nisu smeli da joj kažu zašto Darkusi žele da je uhvate. Najvažnije od svega, nisu smeli da joj kažu kome žele da je odvedu. Ako bude otkrila šta je i ko je ona u stvari, čitav miran svet koji su izgradili za svoj narod, za svoje kraljevstvo, pre svega za svoju porodicu, mogao bi propasti u bezdan ogromnog zla. To se nije smelo desiti!
„Magdalena je pronašla nekog ko će od sada konstantno paziti na tebe i nadgledati tvoje ponašanje, koje je u krajnjem slučaju neprimereno za jednu Princezu”, Inodea je prekrstila ruke na grudima, Aleurionine oči naglo su se raširile u njenom pravcu. „Njeno ime je Klarisa Hortos, ona će paziti da se ponovo ne iskradeš iz zamka. Sa sobom će dovesti i svoju kćerku. Nećeš morati da budeš konstantno uz Mistrala. Od sada ćeš napuštati ovu palatu jedino uz Zevsovo i Egberotovo prisustvo. Da li sam bila jasna, Princezo Aleuriona Feliktus?!”
Aleurin bes je svakim trenutkom sve više rastao, želela je da pukne kao vaza koja se u dodiru sa podom slama u param-parčad, da vrišti na sav glas dok joj ne puknu glasnice i iščupa svoju svilenkastu kosu do poslednje dlake. Međutim, umesto da sve to uradi, ona je ostala pribrana. Duboko je udisala sveži letnji miris koji se osećao u vazduhu. Posle par kratkih udisaja disanje joj se umirilo, a ona je otvorila oči koje su se punile suzama. Naglo je potrčala izvan dvorane sa prestolom, dok je konačno uspela kroz bes da viče na svoje roditelje.
„Zabranjujete mi sve što volim! Najviše volim da jašem Mistrala, da osećam njegovu grivu pod prstima, dok mi šumski povetarac miluje lice! A vi ste mi sve to upravo oduzeli! MRZIM VAS! VOLELA BIH DA SE NIKADA NISAM RODILA KAO PRINCEZA! VOLELA BIH DA NISAM ČLAN KRALJEVSKE PORODICE I DA NE NOSIM TO PROKLETO PREZIME FELIKTUS!”
Brzo je pojurila na sprat do kog su vodile raskošne mermerne stepenice. Nije marila za to što je u naletu svog besa, oborila par sjajnih viteških oklopa koji su bili izloženi u hodniku raskošne palate. Ni za to što je umalo oborila debelog kuvara, koji je nosio raskošnu krem tortu, a čija jela su bili specijaliteti u zamku i svi su ih rado jeli.
Ubrzo se našla na drugom spratu zamka, na kom se nalazila njena soba. Ušla je u nju i glasno zalupila vratima, kao da je pokušala da ih izbije iz šarki. Bacila se na krevet, dok su joj biserne suze već uveliko klizile niz lice. Više nije mogla da ih krije, duša joj se slamala i to ju je bolelo. Okrenula se na leđa i gledala u veliki metalni luster, sa kog su se na svetlosti presijavali dijamanti. Zatvorila je oči, dok je osetila kako joj suza polako klizi niz lice i pada sa istog na mekani jastuk pod njenom glavom. Ne mogu da mi oduzmu slobodu. Samo sam jahala šumom, ništa strašno, živa sam i zdrava uprkos napadu Darkusa. Ipak me je neko spasio, iako ne znam ko. To je bila čarolija, veoma snažna, zatvorila je oči čekajući da um stvori sliku čarolije koja je pogodila Darkusa. Pokušavala je da seti izgleda mladića koji ju je spasio, da li ga je nekad pre ovog susreta videla? Međutim, nije uspela.
Prošla je rukom kroz kosu i duboko izdahnula, dok je drugom rukom stiskala prekrivač ispod sebe. Jedino što je želela trenutno jeste da bude sama sa svojim mislima i tišinom. Međutim, čim je začula kucanje na vratima njene sobe, znala je da je to nemoguće.
Nije se trudila da mrdne, već je samo kroz tihi, gotovo beživotni šapat svog glasa odgovorila: „Napred.”
Vrata su se otvorila, a u odaju je ušla njena sluškinja Serjana. Stala je ispred Princeze i uputila joj naklon. Njeno lice poprimilo je zabrinute crte.
„Vaša Visosti, da li je sve u redu? Čula sam viku kako dopire iz dvorane sa prestolom. Svađali ste se sa roditeljima, zar ne?”, upitala je Serjana nežno i brižno, njen stakleni glas kao da se slamao u dodiru sa šiljcima tuge koji su leteli iz njene voljene Princeze.
„Zašto ne mogu da imam normalan život, Serjana? Zašto moram uvek da budem zaštićena?”
„Vi ste Princeza i naslednica trona Severnog Omnilusa. Ukoliko bi Vam se nešto desilo, Feliktus kraljevska linija bi bila večno ugašena, a Vaša smrt ostavila bi večne ožiljke tuge na srcima Vaših roditelja. Osim toga, On Vas ne sme uhvatiti.”
Aleura se namrštila na zadnju rečenicu. On? Ko je on? I zašto me ne sme uhvatiti?, Aleura je naglo podigla glavu po kojoj se kovitlala oluja pitanja.
„Ko je on? Da li on stoji iza današnjeg napada Darkusa u šumi?”, osećala je kako joj srce u grudima pomahnitalo lupa, neznanje je pretilo da ponovo sruši njen mir.
„Izvinite, Vaša Visosti, ja stvarno moram da idem”, ubrzano je rekla Serjana, nakon što je odala previše informacija Princezi, pokupila se i brzinom vetra napustila njenu odaju.
Aleura je ostala zbunjena da sedi na krevetu. Oluja nespokojstva nastavila je da zuji u njenoj glavi, a dve blistave munje pitanja glasno su zavrištale i pocepale nebo njenog mira. Ko je bio dečak koji me je spasio od Darkusa? I ko je osoba koja želi da me uhvati?
* * *
Nebo je te večeri bilo vedro, a povetarac koji je udarao o staklene prozore njene sobe, nasilno je pokušavao da uđe unutra i ohladi njene bele zidove svojim svežim dahom. Aleuriona je sedela u svojoj odaji, okružena bleštavim plamenom sveća. Njena četka lagano je klizila kroz njenu svilenu kosu, a šumske oči bile su budno uperene u odraz ogledala. Odložila je četku na sto, ustala sa stolice, uzela torbu i stala ispred vrata posegnuvši ruku za kvakom. Njeni prsti su se zgrčili, kao i odluka u njoj. Da li će zaista to da uradi? Duboko je udahnula da smiri srce koje je ritmično poskočilo, a onda naglo otvorila vrata i uplovila u potpuno mračni hodnik.
Pažljivo se okretala oko sebe, preko svoje vatrene kose prebacila je tamno crvenu kapuljaču svog ogrtača, sašivenog od retke svile koja se mogla naći u kraljevstvu. Brzo i spretno se spustila niz stepenice, a onda se ukočila kada je videla svetlost koja ne bi trebala biti tu. Slabašna svetlost prolivala je svoj majušni zrak kroz otvor na jednim vratima. I to ne bilo kakvim vratima. Iza tih vrata nalazila se ni manje, ni više soba za sastanke u kojoj su se sastajali vladari sa svojim najodanijim savetnicima, vojskovođama i uglednim zemljoposednicima. A svetlost iz te prostorije u ovako kasnim večernjim časovima značila je samo jedno… njeni roditelji ne spavaju!
Prokletstvo! Kako ću se sada iskrasti iz palate?!, po svojoj glavi preplitala je razne opcije, ali razgovor koji je dopirao iz kancelarije, probudio je veliku znatiželju u njoj. Polako je prišla vratima, stala je na nekoliko milimetara od njih, a njen pogled upao je u prostoriju.
Na sredini kancelarije nalazio se veliki kružni sto, oko njega je bilo poređano šest stolica, za svaku osobu po jedna. Njen otac je naslonio svoju bradu na ruke, briga i strah potpuno su isušili boju iz njegovog lica sa kojeg se mogao pročitati umor. Njena majka nije izgledala ništa bolje, jer njenu zabrinutost nije mogla sakriti maska nove šminke koju je te večeri nosila.
„Kao što sam vam već rekao, moju kćerku su danas napali Darkusi”, svačije lice se na te reči, zabrinuto iskrivilo. „A to znači samo jedno… on šalje svoje ratnike da je pronađu.”
On? Ko je on? Šta želi od mene?, Aleuriona je stajala mirno iza vrata, a sva njena čula bila su napeta i usmerena na tajni razgovor.
„Vaše Visočanstvo”, Karter je progovorio. „Nemojte zaboraviti da smo u blagoj prednosti. On još uvek nije povratio svoju izgubljenu snagu.”
Dion je podigao glavu prema njemu. „Možemo li biti sigurni u to?”, upitao je promuklim glasom. Sat na zidu nervozno je kucao tik-tak, svaka neiskorišćena i iskorišćena sekunda bledela je u zaborav. „Ukoliko je se od dokopa… neće samo Omnilus biti ugrožen, već i čitav Kaspalinov sistem. Svet će se urušiti pod snagom njegove tame, koja samo čeka trenutak da se vrati svom gospodaru i svojim razornim cunamijem ugasi sav život na ovoj, a i ostalim planetama.”
Aleuriona je nastavila da sluša razgovor, kada joj se učinilo da je njen otac ustao sa stolice. Iz prve se uplašila da će krenuti prema vratima i razotkriti nju i njen plan, ali na svu sreću, Dion je samo prišao prozoru u želji da posmatra vedru noć.
„Svih ovih godina čuvali smo je kao kap vode na dlanu, plašeći se da je njegove sluge na pronađu i odvedu u taj bezdan užasa koji joj je on spremio”, Dion se okrenuo nazad prema svojim savetnicima i supruzi. „Ali sada, kada su je napali Darkusi, on će sledeći put poslati nešto još veće i strašnije po nju. Zato Aleuriona ne sme…”, njegov govor bio je prekinut iznenadnim zvukom kijanja koji je dopirao sa druge strane vrata.
Aleuriona je usta prekrila rukom, a zvuk pomeranja stolice, uznemirio je ritam njenog srca. Uhvatiće me!, vrisnuo je glas u njenoj glavi, morala je brzo da se sakrije.
Dion je otvorio vrata, ali ispred njih nije bilo nikoga. Sumnjivo se namrštio, a zatim vratio u kancelariju i zatvorio vrata. Aleuriona je izbacila dah koji joj se gomilao u plućima, sakrila se iza draperije toliko tamno plave boje da se činilo da se stopila sa tamom noćnog neba. Pažljivo je provirila glavu kada je čula sa su se vrata zatvorila, ostala je još deset sekundi pod zaklonom tame, a onda se išunjala iz nje i uputila ka željenoj destinaciji.
Brzo se spustila niz stepenice, zamak je boravio u jezivoj tišini koja je činila da se oseća uznemireno. Polako je otvorila vrata zamka, nadajući se da ispred njih ne stoje stražari. I bila je u pravu. Stražara nije bilo na vidiku. To će joj dosta olakšati iskradanje, ili možda ipak neće, jer na visokoj kamenoj ogradi koja je okruživala čitav zamak, stajalo je puno stražara. Morala je da smisli drugi plan, otvorila je svoju torbu i uzela providan kristal koji je stajao na kamenom postolju, podigla ga je visoka, a zraci mesečine sudarili su se sa njim i kreirali iluziju.
„HEJ! KO JE TAMO?!”, uzviknuo je jedan od stražara, Aleuriona se nasmejala kada je videla kako im se iluzija žene u belom, bez očiju, preteći približava.
„Tako mi Bogova… kakav je ovo užas?!”
Stražari izvukoše svoje mačeve i krenuše da njima mašu kroz vazduh. Žena u belom je menjala svoj položaj i gubila se iz njihovog vidokruga poput magle, bilo je nemoguće uhvatiti je. Aleuriona je iskoristila pomoć mraka da otrči do štale, jak kako je kristal formirao iluziju žene, tako je nju učio nevidljivom za tuđe oči.
Ušla je u štalu i prikrala se boksu u kojem se nalazio Mistral. Njen konj je tek upao u san, jer je još uvek stajao na nogama. Otvorila je vrata boksa, trudeći se da ne škripi njima i pomazila svog konja, koji je polako otvorio svoje potpuno crne oči.
„Ššššš, Mistrale”, iz svog džepa izvadila je jednu kockicu šećera, Mistral ju je halapljivo pojeo uživajući u njenim slatkom ukusu. „Ovo će biti naša mala tajna. Šta kažeš da idemo da jašemo? Odavno nismo osećali noćni povetarac. Samo zvezde, pun mesec, ti i ja ćemo znati za ovu malu tajnu.”
Njen konj snažno je frknuo, obavestivši svoju gospodaricu da je spreman za avanturu i noćni povetarac u grivi.
* * *
Tama, gusta, jeziva i hladna, gutala je veliku dvoranu. Miris smrti širio se njome poput vode po koritu jezera. Srebrna kruna na glavi tog bezdušnog bića, vinula je svoje oštre šiljke visoko u vazduh, poput kula što su se uzdizale u nebesa. Mračno stvorenje koje je godinama živelo okovano lancima nemoći je konačno osetilo to. Krv mu se zapalila, i ono je naglo otvorilo te dve potpuno crne rupe koje su mu se nalazile iznad svetlo roze usana. Iz njegovog grla otelo se preteće režanje koje je probudilo sve najoholije zveri u zamku. Sve one su mogle čuti kako iz zidova pljušti preteći glas najopasnijeg zla koje je ikada hodalo ovim svetom.
„Pronađite je… donesite mi tu moć! DOVEDITE MI NJU…”
Divlje i mračne zveri su istog trenutka krenule u potragu. Oči žedne krvi jurile su ka svom cilju zajedno sa njihovim crnim jahačima. Ove mirne noći, krv će biti prolivena, a jedna tajna moć probuđena.
* * *
Noć u kojoj se ona nalazila, mamila ju je u avanturu. Vetar je malo pomerao krošnje šume kroz koju su Aleuriona i Mistral prolazili. Slatkasti miris lipe putovao je do njihovim nozdrva i Aleura je dopustila vazduhu da ispuni njena pluća, mišići su joj se opustili, a sloboda je uletela u njenu dušu. Njene smaragdne oči treperile su poput zvezde, dok je gledala sitne srebrne tačkice prosute po crnoj beskonačnosti. Mir, nasmešila se, i potapšala svog vernog pastuva po vratu.
„Lipa prelepo miriše. Slažeš li se?”
Kao odgovor, dobila je radosno njištanje svog konja. Široki osmeh nacrtao se na njenom licu, a u grudima zalupala joj je radost.
Mir kojim su bili prekriveni, naglo je srušio zvuk gitare u daljini. Aleura je zaustavila Mistrala, a njen pogled pobeže prema gustim granama šume kroz koje se ta melodija probijala, kao da ništa na ovom svetu nije moglo da je spreči da zaseni sva ljudska srca. Radoznala, i nimalo uplašena, okrenula je svog konja prema tihom šapatu reči koje su se plele iz grla osobe, koja su krila među senovitim krošnjama.
„I tebe interesuje ko peva ovu pesmu?”, Mistal je na njeno pitanje jednom frknuo, Aleura je odlučno protresla uzengije. „Hajde, idemo to da saznamo!”
Jahala je brzo, kroz žbunje i granje, prema toj božanskoj melodiji emocija. Ko svira kao da plače? Sa čijih usana padaju te božanstvene reči emocija, od kojih bi čak i kamen zadrhtao? Nakon nekog vremena galopiranja kroz gustu šumu, zastali su na jednoj čistini, koju kao da su kupali zraci mesečine. Ono što je videla, ostavilo ju je bez daha. Mladić, približno njenih godina, plave kose poput polja žita, spretnim pokretima prstiju pomerao je žice drvene gitare i pevao glasom slavuja.
