04. Zelene niti šume oslobađaju skrivenu moć.
Aleuriona je stajala na obodu šume, a ispred nje, na samo nekoliko metara, mladić plave kose svirao je gitaru. Prsti su mu povlačili žice kao da im je to bila jedina namena. Aleuriona je mogla osetiti kako tuga, samoća i čežnja struje kroz vazduh sa svakim njihovim pokretom. Od te melodije, trnci su okupali njeno srce.
Iznenada, mladić je stao sa svojim sviranjem, podigao glavu, a svoje oči je spojio sa njenima. Aleuriona je osetila kako toplota kreće da vlada njenim telom, jer njegove oči su bile toliko plave, kao samo nebo, da je pomislila da će se izgubiti u toj beskonačnosti koja se nalazila u njima. Mladić je ostavio svoju gitaru na drvo, a potom ustao sa zemlje na kojoj je proveo sigurno sate, smišljajući nove stihove za svoju tužnu pesmu.
„Nisam se nadao publici“, reče mladić, a široki osmeh otkrio mu je dva niza zuba, toliko belih, da su se mogli uporediti sa biserima na dnu mora.
„Ja… ovaj… samo sam…“, um nije dozvoljavao usnama da završe rečenicu, mladić je podigao jednu svoju obrvu u velikoj znatiželji.
„Špijunirala nepoznatog mladića u šumi?“
„Ne!“, ljutito se branila. „Jahala sam konja, a onda kada sam čula melodiju, odlučila sam da proverim ko je stvara“, objasnila je ona pokušavajući da prikrije nervozu zbog ovog pitanja.
„Aha… mogu li znati Vaše ime, gospođice?“
„Aleura“, rekla je brzo, skrivajući svoje puno poreklo. „Mogu li ja sada znati Vaše ime, radoznali mladiću?“
„Dorijas. Dorijas Helmentor.“
„Čast mi Vas je upoznati, Dorijase Helmentore“, odgovorila je, a on se vragolasto nasmešio. Njegove oči su zasijale kao safiri na zracima tmurne srebrne mesečine koja je te večeri padala na šumu. „Šta je smešno?“
„Od svih ljudi koji noću lutaju šumom, ja sam baš bio te sreće da naletim na kćerku Kralja Diona i Kraljice Inodee Feliktus, Princezu Aleurionu Feliktus. Pretpostavljam da svim strancima govorite da se zovete Aleura, kako ne bi otkrili Vaše pravo poreklo, Princezo?“, smejao se kriveći samo jedan ugao usana, Aleuriona je par trenutaka bez reči piljila u njega, onda se sabrala, a njen odgovorio bio je na kraljevskom nivou.
„Ne. To kako se ja predstavljam nije stvar Vašeg posla. Uostalom, kako mogu znati da niste neki lopov ili ubica, koji me može kidnapovati i ucenjivati moje roditelje za svo bogatstvo mog kraljevstva?“
Dorijas joj se prkosno unese u lice, Aleuriona je osetila dah vreo poput vatre kako pljušti sa njegovih punih usana koje su primamljivo svetlucale na mesečini. Prijatni trnci jurnuše kroz kanal njene kičme, i ona oseti kako joj srce poskakuje. Dugo ju je posmatrao pogledom punim prkosa, a reči jurnuše kroz njegove usne. Reči ispunjene odbrambenim mehanizmom.
„Da sam hteo da Vas ubijem ili kidnapujem, već bih to uradio. Vi ne bi ste stajali ovde sada, već bi ste bili odvedeni ko zna gde, jer svi stanovnici Omnilusa znaju kako izgleda njihova Princeza. Osim toga, mislim da bi me Vaša magija spalila do temelja. Vi ipak potičete iz najmoćnije linije vila i vilenjaka, baš kao i Vaši roditelji.“
Aleuriona je naglo podigla glavu, a neverica je skinula sa njenog lica sve ostale vidljive emocije. „Šta…?“, njegova rečenica je došla do nje, ali ona nije mogla da veruje u nju.
„Nisu Vam rekli da potičete iz najmoćnije linije vila i vilenjaka u čitavom kraljevstvu?“, Dorijasa je iznenadilo to da Aleuriona ne zna ko je i šta je, ona je potpuno zbunjeno odmahnula glavom. „Oh, tako mi Bogova… Vaša kraljevska linija, Feliktus, je najmoćnija među vilama i vilenjacima. Magija Vam je usađena u gene, Vaša Visosti.“
„Ako mi je magija usađena u gene, zašto je onda ne osećam?“, prekrstila je ruke i još malo mu se približila, sa svakim njenim korakom, trava je isijavala svetlo zelenu boju.
Tlo pod njenim nogama iznenada je krenulo da svetli. Otvorenih očiju je gledala kako sitne zelene iskrice kreću da kruže oko nje, poput svitaca u tami. Pogledala je u svoje ruke, a energija je snažno udarila u njeno telo. Zelene linije su se spajale i formirale veoma čudan simbol, vetar je duvao jako, noseći krošnje i lišće što dalje od njih. Njihovi konji su se uznemirili, trkom su odjurili što dalje od mesta koje je zahvatio ljutiti uragan. Moć i snaga probudili su se u Aleurioni, srce joj je jako lupalo, a njena krv buktela je pod snagom sve energije koja je prelazila u nju. Crvena kosa letela je nepobedivo oko nje, a na trenutak se Dorijasu učinilo da je ona poprimila bisernu boju. Brzo je trepnuo misleći da halucinira, jer kada je otvorio oči, Princeza je imala uobičajenu vatrenu boju kose. Oseća se dobro, osećala se moćno. Peckanje se širilo po njenom telu dok je magija cvetala u njoj.
Njeni kapci iznenada su postali teški, kao i čitavo telo. Srušila se na pod poput sveće, a kapci umorno padoše preko njenih, sada ponovo smaragdnih očiju. Vetar se umirio, a zelene linije na tlu su nestale zajedno sa svojim čarobnim iskricama. Dorijas joj je zabrinuto prišao i stavio dva prsta na vratnu arteriju. Srce joj je kucalo. Dobro je, živa je, ta misao izazvala mu je osmeh na licu. Nije znao da time što je Princeza probudila svoju moć, je ujedno sa nje pala zaštita, a jedna bolest, vekovima prenošena sa generacija na generaciju, se oslobodila.
„Kada vilinska princeza oslobodi svoje moći iz zemlje stare, mesec poprima boju krvi, a pesmu radosti i života, zamenjuju zvona tuge i smrti…“
* * *
Zvuci mačeva koji su se borili u daljini, ispunili su njegov um. Muškarac se nalazio na sredini bojnog polja, oko njega ratnici su se borili, udarali mačevima, krv je bila izlivena po tlu, a životi su se gubili dok je treptao. Nebo iznad njega gutala je ogromna tama, kakvu nije video odavno. Njegove safirne oči prelaze preko smrti koja je došla samo sa jednom svrhom – da uništi zemlje vila i čarobnjaka. Sve emocije su se zaledile u njegovim očima kada je ugledao jednog od demona, najvećeg od njih, predvodnika ove surove armije koja ubija sve što joj se nađe na putu, kako u rukama drži jednu glavu. I to nije bilo čija glava bila. To je bila glava njegovog oca… kralja Azertona!
„NEEEE!!!“, vrisnuo je, a bes, očaj i tuga, prolili su se iz njegovog grla poput reke, otrov mržnje već je krenuo da ispunjava njegovo srce, a njegova duša postala je nemirna i osvetoljubiva.
Uzeo je mač, već krvav od toliko ubijenih demona, a onda vrisnuo toliko jako, da je mogao srušiti zvučnu barijeru. Potrčao je svom snagom koju je imao u sebi, iako mu je telo bile krvavo i iscrpljeno od duge borbe u kojoj se nalazio, njegov um bio je čvrst poput stene. Osvetiće se ubici njegovog oca, na ovaj ili onaj način!
Snažno je zamahnuo mačem, demoni koji su mu se našli na putu, sada su ležali mrtvi u lokvama krvi koja je natapala zemlju. Demon koji je ubio njegovog oca se zlokobno nasmeja, a onda se okrenu na bok, izbegavajući mladićev udarac. Njegova pesnica udarila je kraljevića u stomak i njegova kolena se srušiše u krvavu zemlju. Njegovo lice se zgrčilo od boli.
„Ungru, arantu ashamire?! (Ko si ti da mi prkosiš?!)“, zver je vikala, uhvatila ga je za vrat i podigla visoko, tako da njegove noge nisu dodirivale tlo. „Akrisi… sukre amago fensere. (Smrt… kako jedan božanstven miris.)“
„Još nije gotovo“, nasmejao mu se mladić, a onda oštricu svog mača probio pravo kroz grudi demona. „Sada možeš zauvek uživati u njenom gorkom smradu, zveri jedna!“, govorio je, a zver je krkljala, njegove oči bile su u šoku, tama se spuštala na njih i ubrzo će ga potpuno progutati.
Telo zveri se srušilo na pod, mladić se borio za vazduh. Ali tama nije nestala sa brda na kojem je stajao. Nastavila je da bude prisutna i da truje vazduh svojim opakim željama za dominacijom nad svim živim bićima. To je brinulo mladića, jer njegove nebeske oči odlutaše na senku koja je bila mnogo veća od ostalih. Talas straha sudario se sa svim emocijama koje su vibrirale u njemu, i ugasio ih svojom jezivom hladnoćom od koje su mu mišići zadrhtali. Senka je otvorila svoje oči u kojima je buktela besna vatra, a glas koji je izašao iz nje, mogao je da kreira najveću noćnu moru čoveka samo jednim tihim šapatom.
„Kada vilinska Princeza otključa svoje skrivene moći, mesec će poprimiti boju krvi, a tama će ponovo doći da osvoji ovo kraljevstvo…“
~ ~ ~
Muškarac crne kose naglo se uspravio u krevetu, nakon još jedne noćne more koju je proživeo. Srce mu je toliko jako udaralo u grudima, a trauma mu je u glavi vrištala poput banšija. Pored njega ležala je Inodea, svoju ruku stavila je na njegova ramena i krenula da ih masira.
„Dione, smiri se. To je bio samo košmar, ništa od toga nije bilo stvarno“, njen mio glas uspeo je da umiri Dionove otkucaje srca.
„Inodea?“, trepnuo je par puta, bilo je potrebno nekoliko sekundi da njegov um razdvoji san od stvarnosti. „Ja… ponovo sam imao onaj san… njegov glas me proganja svake večeri… i ne da mi mira. Inodea…“
„Molim?“
„Šta ako je pronađe? Šta ako bude došao po nju i odvede je?“
„To se neće desiti, Dione“, uspravila se, njena plamena kosa nežno joj se slivala preko ključne kosti, a reči su joj sijale od odlučnosti. „Zaštitićemo je, njegove sluge je neće pronaći. Aleura će biti bezbedna pored nas, i pored žene koja će doći. Veruj mi, Magdalena i ja smo razgovarale sa njom, obećala mi je da našoj kćerki ništa neće faliti.“
Dion se smeškao dok je gledao u svoju suprugu, onu koju je voleo celim svojim bićem. Srebrna mesečina koja se bez čujno ulivala kroz staklene prozore, odjednom je promenila svoje boje. Njeni crveni zraci pali su na Inodeinu kožu, a njene šumske oči je progutala tama. Stajala je nepomično, a srce joj je dobovalo u grudima. Ustala je sa kreveta kao da je neko povlačio konce i upravljao njenim telom, hodala je polako, a njen odraz u prozoru postajao je sve bleđi kako mu je prilazila.
„Inodea?“, Dion je ustao sa kreveta, stigao je svoju suprugu i naglo je uhvatio za ruku. „Šta se dešava, Inodea?“, gledao je u njene oči, crne poput svemira bez zvezdi.
„Kasno je… čini su razbijene… tama je oslobođena…“
Njene usne prestale su sa micanjem, oči su joj se zaklopile, a njen um potonuo je u bezdan crnine. Srušila se onesvešćeno u Dionove ruke.
„Inodea, INODEA?!!“, vikao je, podigao je u naručje i trčećim korakom napustio njihovu spavaću sobu, sa zabrinutim izrazom na svom neispavanom licu.
Zašto se Inodea onesvestila? I zašto su joj oči postale tako tamne?, glava mu je bila za okupirana svakojakim mislima i brigama, da nije primetio da je mesec na nebu poprimio krvave boje.
* * *
Ostatak Omnilusa bio je previše miran te kasne večeri. Lišće je šuštalo na toplom vetru, a iz jedne kuće širili su se bledo žuti zraci svetlosti i slatkasti miris pečene pite od borovnica. Starija žena crne kose, po kojoj su već krenule da se šire sede dlake, otvorila je šporet, oslobađajući još veću količinu mirisa u prostoriju. Pažljivo je rukavicama uzela vrelu tepsiju, a njen stomak ju je istog trenutka obavestio da jedva čeka da se napuni ukusnom poslasticom. Starija žena je mirno postavljala sto, kada joj se iznenada učini da je čula kucanje na vratima. Ko bi dolazio ovako kasno?, zapitala se, skinula prljavu kecelju koja je štitila njenu odeću od prljanja ceo dan, i prišla vratima. Otvorila ih je i istog trenutka zažalila što je to uradila. Ispred nje, stajale su dve prilike u crnim plaštevima. Ispod ogromnih kapuljača tamnijih od noći, skrivali su svoja zlonamerna lica. Ženino srca naglo zalupa, progutala je ogromnu knedlu i drhtavim glasom raznela tišinu od koje su krenule da je bole uši.
„Dobro veče, ko ste vi? Šta tražite ovde?“
„Zanima nas gde se nalazi Princeza Severnog Omnilusa, moramo da je pronađemo što pre“, jezivi glas zaledio je ženino srce svojom hladnoćom, strah je počeo da sija u njenim sivo-zelenim očima.
„Ja… ne znam gde je Princeza… Zašto… zašto vas to… zanima?“
Druga prilika se glasno nasmeja, ženine uplašene oči pređoše na njega. „Ti očigledno ne znaš šta ovo znači, zar ne?“, upita je on i otkri zlokobni osmeh na svom licu.
„O čemu pričate vas dvojica?“, ženino srce je sa svakom izgovorenom rečju sve brže kucalo.
Prilika ju je grubo uhvatila za lakat i na silu izvukla iz kuće. Žena je jecala i vikala, ali stvorenje nije imalo nameru da tako lako popusti svoj čelični stisak. Stao je ispred kuće, a onda joj se uneo u lice, njegov vreli dah presipao se po njenim usnama. Smrdeo je na ribu i trulež. Ženi se zavrtelo u glavi od njega. Grubo ju je uhvatio svojim rukama za bradu, a potom podigao glavu prema nebu. Žena se zagledala u njega zbunjeno.
„Da li znaš šta znači boja krvi na mesecu, seljanko?“, jeziva tama prolivala se iz njegovog tela, njegov crni ogrtač plesao je na ovom ledenom vetru koji je komponovao melodiju smrti.
„Ja… ja ne znam… molim vas, pustite me“, strah je štipao ženino grlo i terao suze da izađu iz nje. „Molim vas… ja nikome ništa nisam loše uradila… nikome ne bih pomislila zlo… imajte milosti…“
„Milost je za paćenike poput tebe!“, grubo joj je zarežao na uvo, poput gladnog vuka, a zatim je gurnuo pravo prema mestu kojeg je krvava mesečina najviše zalivala.
Krvavi mesec počeo je još snažnije da blešti, njegovi crveni zraci su padali na ženinu kožu i poput noževa krenuli da je seku. Žena je osetila oštru bol pri prvom susretu sa tim krvavim zracima smrti. Zavrištala je od jake boli, biserni vodopadi suza su još u većim količinama krenuli da padaju preko njenih krvavih obraza. Pogledala je u svoje levo rame, i na njemu uočila čudan crveni simbol koji kao da je privlačio mesečinu i terao je da je povređuje i polako ubija. Pala je na kolena iscrpljeno, energija joj je klizila niz prste. Dve crne senke stale su ispred nje, pogledala je u tamu koja se nalazila ispod kapuljača, tamu od koje su ta bezdušna bića bila sastavljena. Ta njihova tama ubrzo ju je celu progutala i svojim ledenim zagrljajem večno ugasila plamen života u njoj. Srušila se na zemlju, a telo joj se posle par trenutaka zapalilo i otišlo u vatru i pepeo. Vatra je gorela pred očima dve prilike, gutala je celo njeno telo, dok od njega nisu ostali samo sivi ostaci pepela.
„Njena moć je izgorela u plamenu smrti“, reče jedan od njih mračnim tonom.
„Tako je… i ta moć će sada služiti njemu…“, zatim je krenuo prema velikom vuku crne magije koji je stajao u daljini i čekao svog jahača. „Hajde! Još nedužne krvi treba ove večeri da bude proliveno.“
„U pravu si. Ovim selom večeras trebaju da teku crvene reke izgubljenih života…“
