5. Krvavi mesec donosi loše vesti.
Noćni povetarac mrsio je travu pod Princezinim telom. Pored nje sedeo je Dorijas, zlatni pramenovi njegove kose zavijoriše se na pomalo hladnom povetarcu. Vetar je razneo oblake i pretvorio ih u sitne čestice pare, otkrivajući tamni tepih beskonačnosti po kojem je igrao roj sitnih svetlucavih iskrica. Podigao je glavu i udahnuo opojni miris lipe, dok je gledao kako zvezde blešte na nebu. U njegovim očima pojavila se neka tuga. Zvezde su za njega predstavljale duše osoba koje igrom sudbine nisu više mogle da budu sa njima na ovom svetu, i otišle su u spokojno carstvo večnog života. Jedna takva duša za njega je sada imala sliku samo u lepim sećanjima. Spustio je ruku na tlo i počeo naglo da čupa zelenu travu, kao da se nadao da će time naterati zemlju da mu je vrati. Od njenog odlaska prošlo je godinu dana… ostavila te je i ništa ti nije ostavila! Istopila se kao pahulja snega u tvojim rukama, a ti nisi bio dovoljno jak da je sačuvaš! Svi su te ostavili! Roditelji, brat… čak i ona!, glas u glavi delovao je tako snažno na njega, a on nije mogao da izdrži pesmu gorkih sećanja koja je želela da ga vrati u najbolnije momente njegovog života.
Aleuriona, koja se probudila, tužno je gledala u bol koja je stiskala Dorijasa. Ustala je sa zemlje i polako mu prišla, stavivši ruku na njegovo zgrčeno rame. Čim je osetio tople Aleurionine prste na svom ramenu, Dorijas je obrisao suze drugom rukom, samo da ga Aleuriona ne bi videla slomljenog. Međutim, njenim šumskim očima ništa nije mogla da promakne, pa tako ni Dorijasova suza koja je u žalosti napuštala njegovo oko boje okeana.
„Hajde, moraš da se vratiš u palatu, Princezo”, u roku od sekunde se pribrao i ustao sa zemlje na kojoj je klečao. „Ne želiš da te kralj Dion i Kraljica Inodea kazne, jer si se ponovo iskrala iz zamka.”
„U pravu si”, slegnula je ramenima i tužno izdahnula. „Bolje bi bilo da se vratim.”
Polako je prošla pored Dorijasa, dok joj se po glavi vrtelo nekoliko različitih misli. Zašto je Dorijas plakao? Zašto je tako tužan? Šta ga je toliko povredilo?, Podigla je pogled, trudeći se da ne razmišlja o tome šta je povredilo Dorijasa. Otići će kući, pre nego što jutro pozdravi njen dom, i obasja njene roditelje zracima novih briga.
Tada je primetila nešto neuobičajeno. Gledala je na sve strane, njene oči su pažljivo skenirale svaki milimetar šume. Dorijas je osetio uspaničeni ritam njenog srca, iako mu nije bilo jasno kako je to osetio. Pogledao je unaokolo i tada je i njegovo srce krenula da kuca zajedno sa ritmom Aleurinog.
„NAŠI KONJI SU NESTALI!”, viknuše istovremeno.
„Kako su uspeli da nestanu? Zar nisu bili ovde do malopre?”, Aleurin glas je pucao od brige sa Mistrala, volela je tog konja više od svega na svetu, nije mogla da poveruje da je pobegao od nje i ostavio je samu u šumi po mrklom mraku. „Mistrale! Mistrale, gde si?!”, Dozivala je njegovo ime glasom koji je drhtao od straha, oči su počele da joj se pune bisernim suzama.
„Aleura”, Dorijas ju je uhvatio za ramena i okrenuo prema sebi, ona je već počela da plače, a on ju je snažno privukao u čvrst i topao zagrljaj. „Sve će biti u redu. Pomoći ću ti da pronađeš Mistrala. I moja kobila Šira je verovatno sa njim. Znam čini pomoću kojih ćemo moći da ih pratimo.”
„Stvarno?”, Promuklim glasom ga je upitala.
„Najstvarnije”, uputio joj je osmeh pun nežnosti i topline, koji je odmah zagrejao njeno srce i ulio joj nadu u njega. „Idemo sada da ih pronađemo. Gledaj”, uhvatio ju je za ruku i povukao sa sobom.
Dorijas je stavio ruku na tlo i zatvorio oči, a magija je krenula da sija u njemu. Aleuriona je najpre zbunjeno gledala u njega, ali kada je u njeno oko upala sjajna plava nit, sve joj je postalo kristalno jasno. On je koristio svoju magiju u pronalaženju njihovih nestalih konja. Talasi magije kojima je upravljao, otkrili su mu dva konja, jednog crnog, a drugog šarenog. Mirno su pasli travu na jednoj čistini u društvu mesečine. Izdah olakšanja napustio je njegova pluća, njihovi konji su bili na sigurnom i živi. No, njegovu sigurnost prekinuo je sablastan zov vukova koji je isplivao iz senki šume. Dorijas se trgnuo. Darkusi!, bilo je očigledno da se čopor darkusa nalazio u ovoj šumi, i ako nešto brzo ne učine, njihovi konji mogli su postati sledeća večera vukova nezaustavljive gladi. Ustao je naglo i zgrabio zbunjenu Aleurionu za ruku.
„Dorijase, šta se dešava?!”
„Naši konji su u opasnosti!”, rekao je kroz dah, nervoza je ubrzala njegov puls do te mere da je Dorijas jasno mogao da čuje dobovanje svog srca u ovoj jezivoj tišini.
„Molim?!”, viknula je iznenađena Aleura, njena koža se naježila od same pomisli da se Mistralu desi nešto strašno. „Gde se nalaze?”, upitala je, trudeći se da obuzda svoj uplašeni glas.
„Prati me, odvešću te pravo do njih. Moramo da ih spasimo!”
* * *
U kraljevskoj palati, napeti sati ulivali su u Dionove kosti nervozu. Šetao se levo-desno ispred vrata ambulante, koja su bila zatvorena držeći u njima sve tajne koje su se dešavale sa Inodeom. Pored njega je stajao Karter, koji je pokušavao da u ovom teškom trenutku skrene Dionove misli sa onog najgoreg. Kazaljka na velikom zidu odbrojavala je sekunde polako, a njen tik-tak zvuk Dionu je išao na živce, toliko da se u trenutku razbesneo i bacio svoju moć na njega. Stari sat se slomio uz jako krckanje, a njegovi ostaci sada su ležali na podu. Dion rukama prođe kroz kosu, nervoza i napetost u njemu nisu jenjavali. Štaviše postali su još jači. Šta se dešava sa Inodeom? Od čega se razbolela? Šta je pokušala da mi kaže?, blesak njenih usana koje su oblikovale njemu neznane reči, preleteo mu je preko očiju. Pitanja su se stalno rađala u njegovoj glavi, ali ne i odgovori na njih.
„Vaše Visočanstvo!”, do njega zabrinuto dotrčava jedan vojnik, lice mu je belo i izgubljeno. „Donosim vesti iz sela Rataz gde se desio napad demona. Ubijena je jedna žena, ime joj je Filorenija Ozaraks. Bila je udovica, ostala je bez muža, Edomira Ozaraksa pre godinu dana. Imala je kćerku i sina, Atiru Ozaraks i Meteoa Ozaraksa, ali oni više ne žive sa njom već tri godine. Sumnjamo da su je demoni ubili, ali nam nije jasno zašto? Zašto ubijaju nedužnu staricu?”
„Ne znam”, reče kralj Dion, umor se uselio u njegovo telo, ali se trudio da bude jak i priseban. „Ostavi to za sutra. Večeras moj um krvari zbog nekih drugih briga.”
Vrata koja su ga delila od njegove voljene supruge, naglo su se otvorila i iz ambulante je izašao jedan od veoma cenjenih doktora. Dionove zabrinute oči srele su se sa doktorovim očima boje lešnika.
„Vaše Visočanstvo, uradili smo sve potrebne testove i saznali šta nije u redu sa Kraljicom Inodeom”, doktorov glas malo je drhtao, jer je znao kako će kraj reagovati kada bude saznao kakav patogeni organizam je oslabio imunitet njegove supruge.
„Šta nije u redu sa njom, Tiberijuse?”, kralj je osetio kako doktorov glas drhti i plašio se vesti koje će primiti.
Tiberijus je pogledao kralja direktno u oči, znao je da pre ili kasnije će morati da mu kaže ime bolesti koja preti Kraljičinom životu. Ta bolest se nasleđivala, bila je bačena kao prokletstvo na ženske članove kraljevske linije Feliktus. Svaki ženski član ju je dobijao, nijedna žena nikada nije uspela da izbegne njen smrtonosni dodir. Međutim, zbog zapečaćena meseca boje krvi, Tiberijus se nadao da je Inodea neće dobiti. Tiberijusu nije bilo jasno kako to je ta bolest napala njegovu kraljicu, i to baš sada. Nakon par minuta razmišljanja, konačno je odlučio da kaže kralju ime zastrašujuće bolesti koje je inficirala njegovu kraljicu.
„Kraljica Inodea ima Lunares sanguine morbo.”
Kralj se na ime te dobro poznate bolesti zaledio. Ta bolest mu je odnela majku, Kraljicu Antionezu i njegovog oca odvela u ludilo. Takođe je uspela svojom crnom rukom da zgrabi Inodeinu majku, Kraljicu Liviriju. Ta bolest je bila bačena kao prokletstvo na ženske članove kraljevske linije Feliktus, samo što niko nikada nije uspeo da odgonetne ko ju je bacio. Ali ta bolest je bila sto puta gora od Bubonske kuge, koja je svake godine odnosila na stotine i stotine života čitavog Omnilusa i pretvarala njihova tela u crni prah. Ipak, Dionu nije bilo jasno kako je moguće da je Inodea dobila tu bolest. Tada je pogleda u nebo, a Krvavi mesec pružio mu je sve odgovore.
„Njegova moć je oslobođena”, jeza mu je prošla kroz telo kada su te reči izašle napolje, suze su mu se talasale u očima dok je izgovarao naziv te bolesti na njihovom jeziku, koji je imao još sablasniju notu nego na latinskom. „Inodea ima Bolest mesečeve krvi…”
„Vaše Visočanstvo”, Tiberijus je prekinuo njegovo glasno razmišljanje. „Bolest ne bi trebala da se pojavi. Morate da saznate odgovore o njenom pojavljivanju.”
Dion se pomerio, otkrivajući prikaz Krvavog meseca od kog je Tiberijusov dah stao. „Mislim da imam odgovore”, izdahnuo je misteriozno, dok je zgrčenih očiju gledao opasnost koja se pojavila na nebu ove večeri. „Krvavi mesec…”
* * *
Krvavi mesec je dostigao svoj vrhunac na nebu, Aleura je podigla pogled na njega i naprosto se divila njegovim bojama. Kao da je neko isekao njegove vene i pustio krv da prekrije njegovu površinu u potpunosti. Zvezde su masakrirale mesec, pomislila je Aleuriona, očarana tim nijansama koje su zaživele na njemu ove večeri. Dorijas je gledao kako Aleura gleda u nebo, njene oči su sijale poput kristala rasutih po zemlji, a osmeh koji je imala, naterao je neke tajanstvene emocije da mu zatresu srce. Aleura je toliko bila zadubljena u zvezde koje su svojom svetlošću izranjale iz tame, da nije gledala kuda ide, saplela se o granu koja joj se našla pred nogama i onda je kolenima udarila o zemlju i oštro kamenje koje se dobro skrivalo ispod trave i lišća.
„Auć!”, glasno je jauknula i pogledala u svoje dlanove, sa njih se skinula koža, a prašina je pakosno već krenula da ulazi u krvotok, želeći da ga otruje svim mikroorganizmima koje je posedovala.
Prokletstvo! Ne smem dozvoliti da se rana inficira!, gledala je u svoje odrane dlanove.
„Aleuriona, da li si dobro?”, upita Dorijas trčeći do nje, pažljivo joj je pomogao da ustane, a onda krenuo da vadi grančice i kamenje sa njenih krvavih dlanova. Jauknula je. „Izvini. Ne brini, brzo ću završiti”, stavio je svoje dlanove na njene, Aleura se cimnula kada je osećaj blagog peckanja zapljusnuo njene rane.
„Šta je ovo?”, uplašila se i htela da izvuče ruku, ali Dorijas je nije pustio i nastavio je sa svojom čarolijom.
„Budi mirna”, njegov glas imao je nežne note od kojih je Aleura osetila kako joj obrazi rumene. „Ovo je čarolija isceljenja, od nje će ti se rane zatvoriti”, objašnjavao je, dok su bele kapljice magije kvasile njene ruke, svaka kap je zatvarala po jedan otvor rane, sve dok njene ruke nisu bile kao nove.
„Hvala ti”, nasmešila se gledajući u svoje dlanove, a onda je uočila ponuđenu ruku.
„Idemo li? Moramo što pre da ih pronađemo.”
„Idemo”, prihvatila je njegovu ruku koja ju je podigla sa zemlje.
Huktanje sove upotpunilo je šapat povetarca, koji je kao nevidljivi putnik, sitnim koracima išao šumom. Aleura je slušala reči prirode, koja kao da je pokušavala da joj kaže neke tajne. Lokaciju njenog konja, možda? Kroz njeno telo prošao je neki čudan osećaj. Osećaj kao da senke kriju tajanstvenog posmatrača od njenog pogleda. Uspaničeno je krenula da se okreće, sa nadom da će videti svog tajanstvenog pratioca. Dorijas je primetio njen uznemireni pogled.
„Da li si dobro?”
„Jesam. Samo… ma, sigurna sam da nije ništa”, osmehnula mu se nevino, Dorijas joj je uzvratio osmeh, koji se skinuo sa njegovog mladog lica kada je čuo njištanje dva konja u nevolji.
„OVO SU NAŠI KONJI!”
Brzo su počeli da trče kroz gusto rastinje. Aleurionino srce pretilo je da se spusti u pete od svojih razornih otkucaja u njenim grudima. Njena pluća punila su se hladnim vazduhom, ali krv joj je gorela od adrenalina i želje da spasi svog konja od čopora gladnih vukova koji mu se primicao. Znala je mora da stigne pre njih kako bi ga spasila. Dok je trčala, osetila je neverovatni veliki nalet energije u sebi, moć je izašla iz nje u obliku predivnih krila. Krila… moja vilinska krila!, oduševljeno je gledala u svoja nova krila. Prstima je prešla preko njih, bila su nežna na dodir poput svile, a vazduhom se širio njihov tihi zvuk koji je podsećao na spokojnu zvonjavu božićnih zvončića.
Ipak, ta prijatna melodija bila je prekinuta zastrašujućim režanjem divlje opasnosti koja se sve više primicala svom krvavom cilju. Aleurionino srce naglo zalupa, zamahnula je svojim krilima i poletela prema mestu na kom je tama bila najgušća. Osećala je jezu na ovom mestu, guste reke magle slivale su se sa planina u šume i svojim beličastim talasima gutale svo zelenilo koje se sporo, u prolećnom ritmu, širilo po tlu. Među gustim oblacima izmaglice, uočila je jedva vidljive obrise dva velika konja. Ali na njenu nesreću, oni nisu bili sami. Iz magle posmatrala ih je opasnost, sporo im se prikradajući i nečujno ih vrebajući. Njenu prisutnost otkrivalo je njeno režanje. Aleuriona je osetila moćnu količinu tamne energije na ovom mestu, i od nje nije mogla da diše. Učinilo joj se da se ispred nje pojavio oblik muških usana, koje su oblikovale reči:
„Pronašao sam te!”
Brzo je trepnula, pokušavajući da odbaci tu sliku iz svoje zbunjene glave. Jedino što je sada bilo važno jeste da spasi Mistrala.
Jedan crni vuk se zatrčao na njenog konja koji je njištao u panici, dugačke kljove bile su oštre poput sablji, skočio je visoko i leteo prema vratu njenog konja. Aleuriona je raširila svoje smaragdne oči, a glasni vrisak oteo se iz njenog grla.
„NE!”
Talas magične energija izašao je iz njenog tela i sudario se sa darkusom. Glasno je zacvileo od bola i srušio se oslabljeno na zemlju. Aleuriona se polako spustila na zemlju, a oči su joj poprimile potpuno drugu boju tog trenutka. Izgledale su kao zlatno staklo, a u njima se video dugin luk koji je sijao kao obasjan zvezdama. Vukovi su glasno režali na nju, a onda je napali brzo i snažno. Ovo je kraj!, bilo je prvo što je pomislila, nije znala kako da kontroliše svoje moći i usmeri ih prema vukovima koji su gnevno trčali prema njoj, sa namerom da je iskasape.
„SKLONITE SE OD NJE!”, učinilo joj se da je čula poznati glas, na njegov zvuk otvorila je svoje oči, a šok se naslikao na njenom licu.
Dorijas je brzo trčao prema njoj, u jednoj ruci držao je mač kojim je sekao vukove, a u drugoj štap iz kog se širio crveni plamen. Jako je mahao mačem kroz vazduh, sečući tela vukova na delove. Njihova krv uprljala mu je lice i odeću, ali on za nju nije mario, jer jedino što mu je trenutno bilo važno jeste da zaštiti Aleuru. Vatrom je opekao vukove, koji su cvilili u agoniji, opekotine su im se stvarale na koži, a krzno je gorelo. Ubrzo su svi vukovi pobegli u tamu.
Jedan vuk je iskoristio Dorijasovu nepažnju i skočio na njega, obarajući ga na zemlju. Spremao se svojim zubima da mu skine glavu sa ramena, smrt ga je grebala, spremna da mu uzme dušu.
„NE!”, Aleura je viknula, a onda je ispružila ruke prema darkusu. „Neću ti dozvoliti da ga povrediš!”, oči su joj ponovo zasijale onom zlatnom nijansom kao malopre, Dorijas je šokirano gledao u nju.
Velika zelena kugla stvorila se u njenim rukama, a onda je svojom energijom udarila vuka, odbacujući ga nekoliko metara od Dorijasa. Stala je ispred njega zaštitinički nastrojena, kao lavica kada štiti svoje mladunce. Vrisnula je jako, a moć je izronila iz njenog tela i prešla preko darkusa. Njegova koža se zapalila poput šibice, vatra je gasila njegov život, sve dok darkus nije pao na pod. Vatra se sporo ugasila sama od sebe, otkrivajući sive ostatke. Pepeo, pomislila je.
„Da li si dobro?”, Dorijas je upita zabrinuto.
„Jesam”, reče, ali je tada njen vid uveri u suprotno. „Šta… šta se ovo dešava…? Zašto se odjednom osećam… tako slabo?”, njene noge izgubile su snagu, verovatno bi udarila u zemlju da je Dorijas nije pridržao.
„Sve je u redu. To je normalna pojava kada prvi put koristiš veću količinu energije. Ne brini se, sigurna si sa mnom, Aleura.”
Aleura nije uspela da čuje njegove zadnje reči, jer njen um se već uvukao u tamu.
* * *
Roj srebrnih munja borile su se oko visokih crnih kula najjezivijeg zamka smrti koji je postojao u najtamnijem kraljevstvu na ovoj planeti. Kraljevstvo smrti, demona i kuge. Mesto na kom se sva nada briše. Mesto čija tama je toliko velika i gusta, da se svetlost plaši da zakorači u te crne granice koje razdvajaju dobro od zlog. Kraljevstvo Tenebris!
Hodnici i sobe mirisale su na vlagu i prolivenu krv, a pacovi su skičali i skakutali po svom domu, takođe poznatom kao Zamak Senki. Ledeni vazduh štipao je kožu osam prilika, čiji su potpuno crni ogrtači prekrivali njihova lica, ožiljke i zlokobne namere koje su se krile u samim njihovim dušama. Hodnik beše prazan, a onda se ispred njih uzdigoše teška vrata napravljena od kamena, na njima behu uklesani simboli na jeziku demona, kao i raznorazni motivi. Od ljudi koji umiru, pa do opake vatre koju je Glavni pakosno planirao da raširi po čitavoj planeti.
„Gospodar će biti besan zato što opet kasnimo”, reče jedan od demona, u očima mu se oslika strah, jer je znao kakvo se zapravo zlo nalazilo iza tih vrata.
„Neće nakon što mu saopštimo da se ta energije konačno probudila. Da se moć vilinske loze Feliktus napokon oslobodila”, reče drugi i otvori vrata, te uđe u prostoriju sa prestolom.
Ostali demoni se pogledaše, i nakon što progutaše gorke knedle, uđoše u prostoriju.
Visoku prostoriju gutao je mrak, a njegove oči boje krvi bleštale su zlokobno u njemu. Njegovo telo se nije videlo, ali sluge su mogle zaključiti na on sedi na svom prestolu. Veliki Darkus, očiju nemirnih poput plamena, glasno je zarežao na njih. Oni se uplašiše, ali se ne pomeriše. Nisu smeli svom Glavnom da pokažu da ikakav strah teče njihovim venama, jer bi to dovelo do seče istih. Svi su znali koliko njihov gospodar nema milosti. On je bio jedno zlokobno stvorenje staro hiljadu godina, i svako ko bi mu protivrečio život bi završavao u najgorim mukama i bolovima, koje običan čovek ne može ni da zamisli. Kada je ugledao njihov strah, usne su iz prave linije, u kojoj su sve vreme stajale, prešle u osmeh zla. Glas kojim im se obratio, bio je hladniji od svakog snega koji je mogao padati sa neba.
„Merkuri, Mars, Jupiter, Venus, Juranus, Neptun, Saturn i Pluto… mislim da ste svi osetili ono što sam i ja”, zastao je, nateravši njihove umove da se zagube u okeanima misli. Jedan od njih je pogledao svog gospodara.
„Krvavi mesec?”
On klimnu glavom. „Tako je… a ako se on otključao, onda su i njene moći oslobođene”, ustao je, nečujno je prošao pored svojih sluga koji su zanemeli od njegove intonacije, ledene kao stotinu ledenica na granama. Njihov gospodar stao je kod prozora, a oči su se zalepile za daleki prizor golih stabala i suve zemlje njegovog kraljevstva. „Želim da je pronađete i dovedete mi je!”
„Živu ili mrtvu?”, usudio se da upita Pluto. Crte lica njegovog gospodara zgrčiše se na njegovo pitanje, naglo se okrenuo, a onda urliknuo toliko jako, da se čitava prostorija zatresla od straha.
„ONA MI TREBA ŽIVA!”, Pluto se trže, a srce u grudima kreće uplašeno da mu tuče. „Znaš i sam zašto želim da mi je dovedete živu! Moram je imati… ukoliko joj bude falila samo jedna dlaka sa glave, tvoja duša više neće postojati. Da li sam bio jasan, Pluto?”
„Je… ste… Gospo… daru… moj”, strah je naterao njegov glas na zamuckivanje. Progutao je ogromnu knedlu, dok je gledao u vatru kako se rasplamsava preko beonjače njegovog gospodara.
„Odlično… Sada krenite! Dovedite mi je ovde!”
Nakon završenog sastanka, sluge su se pokupile i otišle da pronađu tu devojku. Njihov gospodar ih je u tihom gnevu posmatrao kako odlaze. Sviđao mu se miris straha koji njegove sluge gaje prema njemu, sviđalo mu se da sluša vriske patnje i smrti koje su njegove žrtve ispuštale pri poslednjim izdisajima, ali to nije bilo ono što je najviše voleo. Ne. Ono što najviše voleo, za tim je ujedno i najviše čeznuo. Gledao je prema plamenom nebu, kako gasi živote ptica selica koje su letele iznad njegovog kraljevstva, i u toj boji mogao je videti njenu pojavu. Slomljeni izdah napustio je njegove beživotno blede usne. Morao je da je ima, makar i na silu. Linije besa krenule su da se krivudaju na njegovom licu poput reka, dok se prisećao reči kojima je ona sama slomila nadu za njihovu ljubav pre više od hiljadu godina.
„Nikada više neću biti sa takvim grdnim demonom kao što si ti! Slomio si me, uništio si me… i sada očekuješ da te volim?! Nadam se da ćeš trunuti u samom Zeledijontu!”
Vrištala je žena u njegovom sećanju, reči izrečene u davnoj i zaboravljenoj prošlosti, ispunile su njegov um. Gusti oblak tame krenuo je da se širi oko njega, a crveni snopovi kovitlali su se vazduhom kao da su odjednom postali sumanuti. Raširio je ruke u ramenima, a hladna reka zlokobnog glasa, izašla je iz svog izvora i prolila se po čitavoj mračnoj dvorani.
„Bićeš moja”, zao osmeh sklopio se na njegovom licu boje belih kosti. „Ona će biti moja i ničija…”
