6. Dolazak novih lica u Omnilus zamak.
Njene umorne oči polako su se otvarale, privikavajući se na bleštavu svetlost koja je padala na njeno lice. Miris ruža je opustio njeno napeto telo i ona baci pogled na vazu koja je stajala na stočiću sa njene leve strane. Vatra koja je tiho buktela u kaminu, prekoputa njenog zbunjenog pogleda, širila je svoju toplinu koja je uspela da obgrli celu prostoriju, pa čak i njeno srce. Bilo joj je toplo, i bila je bezbedna. Polako je ustala iz kreveta, napravivši par sitnih koraka. U telo joj se iznenada uli neka slabost, izgubila je snagu i srušila se u ruke mladića koji je tog momenta kročio u sobu.
„Aleuriona, da li si dobro?”, upita je zabrinutim glasom, njeno lice našlo se na samo par centimetara od njegovog i mogla je osetiti kako se vreo dah mirisa peperminta stapa sa mirisom voska na toplom vazduhu.
„Dorijase?”, izgovorila je potpuno zbunjeno, ne osećajući ni jedan milimetar svog tela, slike prethodnih događaja ostale su izgubljene u magli. „Šta… šta se to desilo? Gde sam to ja?”
Dorijas joj je pomogao da sedne na krevet. Zbunjene oči željno su iščekivale odgovor.
„Nalaziš se u mojoj kolibi, u šumi. Kakva je ono bila magija?”, Aleuriona je zbunjeno zgrčila svoje lice i odmahnula glavom, dajući Dorijasu do znanja da nema predstavu o čemu govori. Duboko je udahnuo i lagano spustivši svoje ruke na njene, zagledao se u te čarobne oči koje nisu odavane ništa više do umora i zbunjenosti, koje su plivale u njenom telu. „Pretvorila si darkuse u pepeo. Spalila si ih svojom čarolijom, do sada nikada nisam video tako nešto. Moć je izbila iz tebe poput lave iz vulkana. Kako si to uspela da izvedeš?”
„Ja… ne znam”, usne su joj oblikovale jedvačujni šapat, ona baci pogled na svoje dlanove, zbunjena i nesigurna u magiju koja je sada gorela u njenim venama. „Možda je jednostavno to bio adrenalin.”
„Adrenalin?”
„Pa da”, okrenula je glavu i ukrstila svoj pogled sa njegovim očima. Očima boje okrutne zime koja je uspela svojim ledenim slojem da okuje okean i spreči ga u stvaranju veličanstvenih plavih talasa. „Možda je moja želja da zaštitim Mistrala učinila to da iz mene ispliva tako snažna vatrena čarolija, koja je ugasila bezdušnu hladnoću koja stanuje u darkusovim srcima, poslavši je u dim i pepeo. Ali… dok sam izvodila tu čarolija, kao da sam čula neki glas, bio je prošaran jezivim notama koje su u meni stvorile malu dozu jeze.”
„Jezivi glas?”, u Dorijasovoj glavi kružili su imaginarni upitnici.
„Da, ali ne znam kome je pripadao.”
Neko vreme sedeli su okruženi tišinom. Niko od njih dvoje se nije usuđivao da prekine njeno prijatno putovanje, jer svako je bio izgubljen u sopstvenim mislima. Aleura je gledala u svoje šake, a razne emocije smenjivale su se u njenom telu. Bes, zbunjenost, strah… samo su čekali trenutak da isplivaju na površinu i ostave ovu kolibu u zelenom plamenu njenog gneva koji se sve više nakupljao u njoj. Zašto su roditelji skrivali činjenicu od mene da sam vila? Zašto su zaključali moje moći?, namršteno je gledala u prste koje je toliko jako stezala u pesnice, da je pomislila da će joj se zglobovi i kosti raspasti od snage kojom je vršila pritisak na njih. Osetila je peckanje u svojim prstima, kako kreće da ide prema njenim dlanovima i momentalno je osetila da sve emocije briše samo jedna novonastala, koja je želela da zazvoni u njenoj glavi i pusti magiju da se prolije iz nje i uništi sve što dotakne – panika.
„Smiri se, Aleura!”, brzo ju je zgrabio za ruke koje su se tresle od siline magije koja je krenula da prži njenu kožu svojom razarajućom toplinom i energijom. „Smiri se, sve će biti u redu. Pronađi odgovore kod svojih roditelja. Oni više znaju od mene.”
Neočekivano i iznenada, ona ga je zagrlila. Otkucaji srca koji su panično dobovali u njenoj glavi, polako su se smirili, a prostoriju ispuni još veći talas topline koji nije dolazio od vatre. U stvari, taj novonastali talas koji je ljubio njenu kožu svojim vrelim zagrljajem dopirao je upravo od Dorijasa. Njegove ruke našle su svoje mesto na njenom struku, privlačeći je sve bliže sebi. Pogledi su im se stopili u beskraj, Aleura je mogla osetiti zvezde kako trepere u njegovim očima, toliko plavim i dubokim, da je poželela da se udavi u tom beskrajnom okeanu njegovog pogleda. Vreo dah izazivao je njeno srce da zapleše u njenim grudima. No, Aleura se borila protiv osećanja koja su želela da iskoče iz nje. Nije se samo ona borila protiv opasne i beskrajne požude da spusti svoje usne na njegove, već i on. Borili su se zajedno protiv emocija koje su želele da se sruše na njih i zatrpaju ih lavinom zagrljaja, poljubaca i utehe koju su dugo vremena tražili.
„Izvini”, reče Aleura, naglo se odvajajući od Dorijasa, ustala je i zgrabila svoj crveni ogrtač koji joj je bio jedan od najvernijih saputnika u svežim prolećnim noćima. „Ja… trebala bih da krenem. Dion i Inodea ne smeju saznati da sam se ponovo iskrala iz zamka.”
„U pravu si. Otpratiću se.”
Ispred kolibe čekali su ih njihovi verni konji. Aleuriona je navukla svoj crveni ogrtač, a potom se spretno popela na Mistrala, čija crna griva je izgledala kao noć koja se pružala iznad šume. Njene prolećne oči odlutaše na nebo prepuno zvezdi, koje su krenule da beže iz svog prostora, zbog razornih upada zorinih zraka. Vreme je da krenem, pomisli Princeza i još jednom pogleda u zlatokosog mladića.
„Želim sve da naučim o magiji. Sutra ćemo se naći ovde u isto vreme”, obratila mu se, na šta joj je on uputio maleni smešak, kriveći jednu stranu svoje usne.
„Kada noć prosipa svetlucave zvezde na svoj pomodreli tepih, čekaću te na istom ovom mestu, na čistini brda, skrivenog u zelenilu. Naučiću te svemu što znam. Obećavam.”
„Hvala ti”, zatim je okrenula svog konja i odgalopirala u gustu tamu, svesna njegovog pogleda na sebi.
Srešću je ponovo… devojku vatrene kose i očiju koje su ukrale moj dah onog trenutka kada su pale na moje, mislio se Dorijas u sebi, zabacio je glavu, a blagi povetarac koji je prolazio kroz pramenove njegove kose, doneo je sa sobom opojni miris njenog parfema od jorgovana. Njegove staklene oči boje dnevnog plavetnila, odlutaše na noćno, na čijem prestolu se jasno video veliki mesec obojen bojama sveže krvi. Ušao je nazad u kolibu, nesvestan nevolje koju će im okrugla pojava krvave boje doneti. Nesvestan uništenja koje će dovući Krvavi mesec, koji je posle šesnaest punih godina zatočeništva, ponovo okusio slobodu.
* * *
Aleuriona je iscrpljeno sedela na stolici i gledala podočnjake koji su vrištali da joj je potrebna veoma velika doza sna. Njenu kosu mirno je češljala Serjana, koja je primetila neispavanost koja je osvojila čitavo Princezino lice i isušila boju iz njega. Sumnja se uvuče u Serjaninu glavu, dok je Princezi plela krunu od sitnih pletenica, koje su gorele kao vatra na bledoj dnevnoj svetlosti.
„Niste spavali najbolje, Princezo Aleuriona?”, upita Serjana, i dalje usredsređena na pramenove Princezine kose od kojih je stvarala sićušne pletenice.
Aleuriona, koja beše izgubljena u sopstvenim sećanjima na prethodnu večer, naglo je podigla glavu i u odrazu ogledala ugledala strelice sumnje kako pljušte iz njenih očiju i probadaju njenu kožu, terajući je da joj odgovori. Sećanja na prethodno veče, kada je prvi put upotrebila magiju, ulilo se u njen um. Sećanje kada je upoznala njega…
Brzo je pročistila grlo, oslobađajući se svih misli koje bi mogle da odaju malu tajnu koju su imali samo njih dvoje, i mirno dala Serjani odgovor.
„Ne. I dalje sam ljuta na svoje roditelje zbog kazne u koju su me odveli. Nisam ništa loše uradila.”
„Princezo, Vas je juče napao Darkus. I sami znate koliko oni opasna stvorenja mogu biti.”
„Ali neko me je spasio. Osim toga, ne zaboravimo da su oni krili od mene veliku tajnu”, zadnju rečenicu je rekla dosta tiše od one prve, tako da Serjana nije uspela da je čuje. To je bilo dobro, jer ko zna šta bi se desilo da Serjana kaže njenim roditeljima da je Aleuriona svesna postojanja vilinske magije u njenoj porodici, koju su tako vešto skrivali od nje.
„Završila sam!”, ciknu Serjana ponosno na svoj rad. Aleura naglo ispusti izdah oduševljenja koji je zadržavala u svojim plućima.
Njena kosa crvena kao sama vatra mirno se kovrdžala preko njenih ramena. Sitne pletenice pravile su krunu od njene kose, u koju takođe behu uvijene trake srebrne poput meseca. Ostatak kose bio je pušten i nežno je padao preko njenih golih ramena. Aleura se okrenula prema Serjani i snažno je zagrlila. Serjana, uplašena da će se višesatan rad i trud oko princezine kose raspasti, je govorila:
„Polako Aleuriona, pazi da ne uništiš kosu!”
„Hvala ti puno na ovoj frizuri, Serjana. Prekrasna je!”, uzviknula je, i dalje rukama stiskajući Serjanin svileno beli vrat.
Zvuk kucanja na vrata, naterao ih je da se odvoje jedna od druge. „Napred!”, izgovori Aleura i u njenu odaju uđe jedan od posluge, lica napetog od reči koje su ključale u njemu.
„Vaša Visosti”, naklonio se. „Vaš otac, Kralj Dion, Vas poziva u salu za sastanke. Hitno je, rekao je da morate odmah da dođete kod njega.”
„Da li se desilo nešto loše?”
Nemir je kucao u njenim grudima, a strah da je njen otac saznao da se sinoć ponovo iskrala, krenuo je da se kovitla poput oluje u njoj. Sluga bojažljivo ukrsti svoje sive oči sa licem njegove Princeze.
„Najbolje bi bilo da to čujete od njega.”
Aleuriona je izletela iz svoje odaje, poput strele ispaljene iz luka. Kretala se prema Sali za sastanke, iako je odlučnost sijala na njenom licu, klupko strašnih scenarija uplelo se u njenoj glavi, kao da se njime igralo radoznalo mače. Ni svetlucavi prizor sunčevih zraka koji su se odbijali o uglancani i toliko čist mermer, da se on mogao poistovetiti sa površinom ogledala, nisu uspeli da sprže tamu loših misli koje su okupirale njen um. Gorčina se nakupila u njenom grlu onog momenta kada je stala ispred vrata sale za sastanke, neodlučnost je parila njene misli, a nagon da pobegne zveckao je u njenoj glavi. Možeš ti to, duboko je udahnula i izbrojala do deset, unapred i unazad, a onda otvorila vrata i laganim korakom ušla u salu.
Velika sala za sastanke oduzimala je dah svojim izgledom. Beli zidovi bili su obgrljeni zlatnim ukrasima, a drvene police na svakom uglu, čuvale su dragocenosti i spise prepune informacija o stanovnicima Severnog Omnilusa. Raskošni srebrni luster iznad velikog stola, bio je ukrašen belim kristalima koji su lomili njegovu svetlost na spektar duginih boja. Stolice, tapacirane krvavim plišem, kružile su oko ogromnog stola mrke braon boje, po čijoj površini su stajali papiri. Dion je sedeo na čelu stola, oko njega gorele su sveće, čija svetlost se prolivala preko njegovog neispavanog i zabrinutog lica.
„Tražio si da me vidiš, oče?”, Aleuriona je upitala sigurnim glasom, sva ona napetost i sav onaj strah, izbledeli su sa njenog lica momenta kada je kročila u prostoriju. Njih je zamenila maska smirenosti i zbunjenosti.
Oči plave poput safira, podigle su se na sređenu devojku koja je mirno stajala prekoputa stola, i dalje nesvesna ovog hitnog poziva.
„Aleuriona”, prozborio je glasom hrapavim od sekiracije. „Jesam. Sedi”, pokazao joj je na praznu stolicu pored njega, Aleura je prišla i sela na nju, i dalje zbunjena zbog ovog poziva. Mogla je osetiti kako nemir lupa u njenim grudima, pa je pokušala da smiri adrenalin koji se dimio po njenoj krvi, preteći da izazove požar izvinjenja zbog toga što se ponovo iskrala iz zamka.
„Zašto si me zvao, oče?”
„Kćeri…”, započe i pročisti grlo. „Tvoja majka, veoma je bolesna, a doktori ne mogu da otkriju uzrok te bolesti koja je napala njeno telo. Pokušavaju, ali ništa ne mogu da pronađu”, strah je želeo da izgrebe njegovo grlo, ali neka hrabrost u njemu je govorila da ne pokaže svojoj kćerki da se trenutno raspada iznutra. On je pogleda svojim okeanskim očima u kojima su se uskomešali talasi tuge. „Želim sada pažljivo da me saslušaš.”
„Šta se događa?”
„Tvoja majka je veoma bolesna, a Klarisa danas dolazi sa svojom kćerkom”, na te reči Aleura je mogla osetiti jaku bol u svojim grudima, kao da je neko zario sekiru u njih i ukrao joj dušu. „Želim da danas ne pokazuješ pobunu zbog naših novih gošći. Klarisa može pomoći tvojoj majci da se oporavi, a Pantea za to vreme ti može pomoći oko domaćih zadataka, a možete i čavrljati o momcima plemićkog reda”, Aleura je na tu rečenicu prevrnula očima.
Uzalud se trudi, ja se neću nikada sprijateljiti sa tom devojkom koja danas dolazi u zamak Severnog Omnilusa. Štaviše, ne mora kročiti u dvorac, ionako nisam planirala da imam bilo kakav vid dobrovoljne interakcije sa njom. Tako da se Klarisa i njena kćerka, mogu jednostavno okrenuti i ostaviti moje roditelje i mene da živimo mirnim životima.
Razne rečenice su padale na njene misli, ali ona ih ne izgovara naglas. Umesto toga, klima glavom u dubokom razumevanju očevih stravičnih reči. Ustaje sa stola polako i smireno, dok u njoj tinja vatra.
„Moram da idem da vidim majku”, hladna intonacija pršti iz njenog glasa, dok se okreće i ostavlja nemog oca iza svojih leđa, čiji pogled još dugo vremena ostaje da stoji na sada zatvorena vrata.
* * *
Dion je ostao da sedi u Sali za sastanke, skupljajući svoje dugačke prste u pesnicu. Svoj pogled bacio je na papire i knjige koje su otvorene stajale na stolu, seo je na stolicu i krenuo da luta očima po njihovom sadržaju. Morao je da pronađe način da izleči Inodeu, a bio je siguran da se u ovim prašnjavim knjigama nalaze odgovori. Moram da spasim njen život, pre nego što ga proguta crni ponor smrti, tok njegovih misli naglo prekida glasno kucanje na vratima. Podiže svoj pogled, a umorno lice zamenjuje hladna maska spremnosti i odlučnosti, dok odobrava ulazak u salu.
„Napred!”
Vrata se otvaraju i u prostoriju ulaze njegova desna ruka i glavni zapovednik njegove armije, Karter i Zevs. Obojica se istovremeno klanjaju Kralj. Dion klima glavom, nestrpljiv da im objasni zbog čega su ovde.
„Vaše Visočanstvo, zvali ste nas?”, obrati mu se Karter, okean formalnosti izlio se u salu istog trenutka kada je otvorio svoje usne.
„Jesam”, Kraljev pogled fiksirao se za Kartera. „Klarisa i njena kćerka bi trebale danas da stignu, zar ne?”
„Tako je, Vaše Visočanstvo. Trebale su krajem nedelje da dođu, ali Magdalena je poslala pismo Klarisi u kom je nagovestila da je Kraljica Inodea bolesna i da su hitno potrebne u zamku. Njihova kočija stiže danas u podne.”
„Odlično!”, Dionove usne, zadovoljno su se savile u osmeh. „Zevse, želim da saznam ko je otključao prokletstvo Krvavog meseca, jer ako je ono otključano, onda su i moći moje kćerke. A to znači da je on na slobodi… ukoliko je njegove sluge budu pronašle, čitav Omnilus mogao bi biti u velikoj opasnosti, stoga moramo pojačati vojsku na našim zidovima. On ne sme da je se dokopa. Pronađite onog ko je otključao moći moje kćerke i dovedite ga pred mene, ali pre toga zaštitite zamak. Želim da se svi vojnici nađu na zidinama zamka do zalaska sunca!”
„Razumem, Vaše Visočanstvo!”, Zevs se brzo nakloni.
„To bi bilo to, možete ići.”
Zevs i Karter još jednom klimnuše glavama i napustiše prostoriju. Dion je spojio prste tako da je kreirao trougao, a ozbiljnost mu je obojila lice, zamaskiravši sve brige koje su plivale u njegovim mislima. Kako da izlečim Inodeu? I ko je oslobodio magiju Krvavog meseca?
* * *
Ambulanta je bila ispunjena gorkim mirisom penicilina i injekcione vode. Devojka je stajala na samom ulazu gotovo prazne ambulante, deset kreveta sa jedne i sa druge strane, bili su potpuno prazni. Njeno srce poče glasno da kuca kada joj pogled pade na jedan krevet koji nije bio prazan. Došla je do njega i pogledom prešla preko osobe, čije usnulo lice je bilo okićeno divljim pramenovima jarko crvene kose.
„M… majko…”, izgovori nečujno, kleknula je pored nje i uzela za ruku. Koža na njenim zglobovima se stanjila, gotovo je izgledalo da oštre kosti mogu iscepati njenu površinu i izaći na vazduh.
Aleura je ustala i prišla prozoru, svoje lice sakrila je među rukama, a nemoć je lupala u njenim grudima. Osećala se slabo, osećala se nemoćno. Sva ona snaga koju je sinoć osećala, a koja joj je izgledala tako veliko, kao da može pomeriti planine, sada se ugasila pred tako velikim problemom koji je došao u njen život. „Nisi trebala da otključaš moći! On će sada tragati za tobom! Ništa ga neće zaustaviti u njegovim zlim namerama da ovu zemlju opustoši, uništi je do temelja! Nisi trebala da otključaš svoje moći, Princezo Aleuriona Feliktus! Osudićeš Omnilus na propast! Krvavi mesec sada je slobodan!”, vrištao je nepoznati glas u njenom umu, opkolio ju je i saterao u ćošak, kao divlja planinska mačka malo i bespomoćno lane. Aleura se obgrlila rukama i tiho zajecala, kolena su joj se srušila na hladne pločice, a biserne suze slivale su se nekontrolisano niz njeno lice.
Iznenada, u Aleurionin vidokrug upade neka senka. Potpuno zbunjeno je ustala sa poda i prišla prozoru, zagledala se u tamnu priliku koja je pomno pratila svaki njen pokret iz daljine. Jeza joj probi kosti i ona kreće panično da se trese, dok joj pogled postaje pun straha. Kao da je nekada videla tu senku. Srce joj lupa, a misli vrište samo jedno: BEŽI ODATLE! Ali njene noge ne reaguju, ne primaju nikakve impulse koje šalje njen mozak. U deliću sekunde, spazila je maleni osmeh na njegovim privlačnim usnama. Njegove okrugle oči, hladne i bezdušne, boje krvi kakvu je mesec sinoć poprimio, sijaju u tami senke velikog stabla. Pomera ruke i stavlja ih u džepove svog sakoa, crnog kao tama svemira u kojem plivaju zvezde. Aleurionini prsti nesvesno se grče u pesnice. Ni jedno od njih ne skreće pogled sa onog drugog, kao da mogu da osete energiju koja želi da eksplodira u njima. Senka postaje sve veća, a crvene oči koje svetle poput rubina, preteći je gledaju, dok se razne zlokobne misli komešaju u njegovoj glavi.
MOJA!, misao putuje iz glave te crne senke do Aleurione, i ona se od straha trže. Gledala je još par trenutaka u tu utvaru koja je lebdela u daljini, osećajući nepodnošljivu hladnoću kako igra po njenoj koži. Misli joj se ježe od mračnog glasa koji peva svoju zlokobnu pesmu, čije reči ne može da prepozna.
„Difremte agros sulminte… rantera bestae.
Rembrente at coludron Gahennae… Miore armare dinto!”
„Aleuriona?”, poznati muški glas izvlači je iz reke straha i ona se zbunjeno okreće prema tamnokosoj prilici očiju plavih poput neba, koje imaju zabrinute boje.
„Oče”, u trenutku se raščistila svih strašnih misli i ispravila ramena, ispunivši pluća velikom dozom kiseonika. Njen pogled beži na usnulu Inodeu, a smaragdne oči ponovo se pune suzama. „Hoće li majka biti dobro?”
Dion nije znao odgovor na to pitanje. Želja da joj kaže da će sve biti u redu, da će se njena majka ubrzo oporaviti i da će nastaviti da žive u godinama izgrađenom miru, je želela da iskoči iz njegovog tela. Ali nešto je sprečavalo tu želju da im unese zrak mira u taman period koji se gradio oko njih. On nije mogao da joj kaže kako će se ova situacija završiti po Aleurinoninu majku, jer nije znao da li će se ona završiti kao u bajkama – srećno. Ili će opaka bolest nadjačati Inodein imuni sistem, poraziti ga u borbi koju su trenutno vodili i zauzeti njeno duševno kraljevstvo. Umesto toga, dopustio je tišini da još neko vreme luta prostorijom, kao izgubljeni putnik koji traži izlaz iz trnovitog lavirinta koji je izgradilo samo zlo.
Aleurionin pogled pobegao je na prozor, otišao je u daljinu, ali nije uočila senovitu priliku crvenih očiju. Sigurno mi se učinilo, te neizgovorene reči umirile su njen krhki um.
„Tvoja majka će biti dobro. Videćeš, Inodea je jaka, preživeće”, Dion je pokušao tim rečima da smiri Aleurionu i da joj nadu da će na kraju sve biti u redu.
„U pravu si. Moja majka će preživeti.”
* * *
Točkovi kočije koju su vukla dva prelepa siva konja, povremeno su skakutali po neravnom putu koji je vodio pravo prema visokim kulama. Ta ista kočija, prevozila je dve žene, majku i kćerku, veoma lepog izgleda i odevene u najfiniju odeću. Sivu svilu krasile su snežno bele tačkice, postavljene tako da izgleda kao da su zvezde bila razbacane po njihovim haljinama. Kosa smeđe boje kestena, kod starije žene bila je sakupljena u visoku punđu, ukrašenu srebrnim rajfom. Kosa mlađe devojke, iste boje kao i kod njene majke, padala je preko njenih ramena i talasala se po toplom prolećnom povetarcu. Mlađoj devojci je osmeh ukrasio lice kada je ugledala kapiju zamka.
„Majko, stigle smo!”
Grad je bio veseo i živ, ptice su skakutale sa grane na granu i pevale neku veselu pesmicu. Mlađa devojka ih je sa oduševljenjem posmatrala. Meštani su užurbano obavljali svoje poslove, dok su stariji ljudi sedeli na stepenicama svojih kuća i posmatrali decu koja su veselo trčala oko fontane, koja je svojom hladnom vodom osvežavala topao prolećni vazduh.
Kada su se konji zaustavili ispred palate, kočijaš im je otvorio vrata, a mlađa devojka je uzbuđeno iskoračila iz tame kočije na svetlo dana. Njeno srce treperilo je poput zvezde dok je posmatrala dom najmoćnije kraljevske porodice u Severnom Omnilusu.
„Hvala ti”, žena se zahvalila kočijašu koji je izvadio njihov prtljag iz kočije, a onda se uz osmeh pridružila svojoj kćerki u posmatranju tih zidove svetlih boja i visokih kula.
„Ovo je zamak o kom si mi pričala, majko?”, upitala je kćerka previše uzbuđeno.
„Da, Pantea. Ovo je zamak severnog Omnilusa o kom sam ti pričala.”
