Čak i kad reči postanu nečitljive
I kad suze zamrljaju mastilo na papiru
Pisaće ona rime i stihove i dalje
Živeći u svom malom svemiru
I kada nema o kome pisati više
I tama i suze budu bez smisla
Kad kiše budu bile to – samo kiše
A ne nešto o čemu bi ona pisala
Pisaće tada o reci i vetru
O jesenjem lišću i sutonu ranom
I kad jedino to preostane u njenom svetu
Pisaće da živi, da ne bude sama
