2. poglavlje
Kancelarija policijske stanice, Savski Venac 15:02
Djevojka duge crne kose, sa naočarama na licu i itekako izražene ozbiljnosti, sjedjela je za svoj sto,i pokušavala da riješi slučaj ,,Ulice Grešnih”. Prepoznatljiva je bila, po svojoj visokoj intelektualnosti, i izraženom smislu za posao, nikada, nijedan slučaj koji je vodila, nije ostao neriješen, pa su svi sigurni bili da neće ni ovaj. Ko bi rekao, da se iza ovako jedne ozbiljne žene, skriva zapravo , itekako emotivna djevojka, koja je bila ranjena još u ranoj prošlosti. Upravo zbog toga i jeste uzela ovaj slučaj, željela je da , dokaže da pravda postoji, a i vjerovala je, u dubini svoje duše da je Lara živa, i da će se vratiti svome sinu. I sama je bila dijete, koje je odrastalo bez majke, i nije željela da Jakov tako odrasta, pa sve i da mora, makar da zna, ko i zašto mu je ubio majku.
Inspektorka Klara je neumorno radila, pretražujući snimke sa kamera i razne slike osumljičenih lica. Konkretno niko osumljičeni nije bio, sem onih beskućnika, kojima bi Lara bila od koristi jedino da je opljačkaju, i uzmu sav novac od nje. Suludo je bilo, da bi zbog par eura, ubili jednu ženu, ili još gore majku, koja nije uspjela da dočeka da joj sin u školu pođe. Bilo je vrijeme za ručak, ali Klara se toliko udubila, prelistavajući snimke kamera već po 5-ti put, nadajući se da joj je nešto, prva četiri puta promaklo, sve dok nije čula, kako je doziva, njoj jako poznat glas:
– Klaraaa, hej Klaraaa, ajde, vrijeme je za ručak, ne planiraš valjda sa ostaneš ovdje i da propustiš ručak? – reče njena koleginica, ali ujedno najbolja i možda jedina drugarica Mila.
– Ma idi ti, ne mogu dok ne riješim ovo – reče Klara, sigurnim glasom.
– Klara, taj slučaj niko sem tebe nije htio da uzme, upravo zbog toga, što se decenijama priča o toj ulici, a niko nikada, nije saznao zašto. Zato te molim, pođi sa mnom na ručak.- reče već ljutito Mila
– Dobro, dolazim. Ali obećaj mi da ċeš pozvati, onoga svog kolegu iz centra za socijalno, i pitati ga za stanje sina od ubijene Lare – reče Klara, skoro pa drhtavim glasom, nadajući se, da je mali dječak dobro, i da će preživjeti, najveći gubitak u svom životu.
– Dobro obećavam, samo kreni. – Reče Mila, sada već srećno, jer je ubijedila Klaru, da konačno nešto prezalogaji.
Za to vrijeme, maleni Jakov se nalazi, u domu za nezbrinutu djecu, dadilja je kada je čula, da postoji mogućnost da je Lara ubijena, pobjegla glavom bez obzira, plašući se, da će i nju neko ubiti. Otac malog Jakova, nije postojao, ili ga samo Jakov nikada nije upoznao, a nije imao ni rodbine, koja bi ga uzela sebi. Jedina nada mu je bila majka Lara, koja je , po svemu sudeći, mrtva.
Kancelarija policijske stanice
,, Savski Venac” 22:00
– Klara, dovoljno je za večeras, idemo kuċi! – reče Mila, već pospanim glasom
– Ja ću nastaviti da radim, ti idi. Možda pronađem, bilo kakav trag, koji nas može odvesti do Lare – reče Klara sigurnim glasom.
– Ma idi bre! – reče Mila, i u prostoriji nastala je tišina, sve dok Mila nije zalupila vratima, toliko jako da su se, i prozori zatresli.
……………………………………………………………
Nakon 10 minuta razmišljanja, šta je sledeći korak, Klara ču, kucanje na vratima. Pomisli u sebi da Mila, nije ovoliko pristojna da kuca, pa sa osmijehom ustade od stola i otvori vrata.
Bio je to njen šef Kerim, koji je došao da joj saopšti neke po njegovom, odlične vijesti.
– Klara, prije svega želim da te pitam, kako napreduje slučaj Lare. M. -upita radoznalo Kerim
-Sa ekipom radim danonoćno, dajemo sve od sebe, i vjerujem da ćemo uspjeti. – reče Klara, sada već sigurnim glasom.
– Radite, ali nema napretka, dođe isto kao da ne radite. Znao sam da će ovako biti, upravo zbog toga sjutra u tim ti dodjeljuju kolegu koji će ti pomoċi oko ovoga slučaja, i molim te budi ljubazna prema njemu, on nam je jedan od vrednijih u ovoj stanici – reče Kerim, i ne dozvolivši da Klara, bilo šta kaže napusti prostoriju.
Iznervirana, bijesna, i ljuta na sebe, pobacala je sve papire sa stola, smirujući tako svoj ego. Povrijedilo ju je to, što je nije pitao DA LI ONA TO ŽELI, I DA LI JE POTREBNO?
Sačekala je par trenutaka da se smiri, pokupila svoju jaknu i torbu sa papirima i svime što bi moglo biti značajno za ovaj slučaj, i napustila prostorije policijske stanice, nadajući se , da će kući, bolje i racionalnije razmišljati.
Nakon teške i neprospavane noći, Klara odlazi na posao u 6 ujutru, iako ne priznavši, itekako ju je zanimao novi kolega kojeg su joj dodijelili. Ulazi unutra i već vidi svoj tim kako neumorno radi, pa upita Mistera, jednog od njenih najpouzdanijih osoba:
-,, Onaj mali još nije stigo?”. – reče Klara ljutitim glasom
– ,, Klara, o čemu pričaš”- upita Mister, a cijeli tim je pogleda u čudu.
– ,, Vi očigledno, nijeste upućeni. Užas!”- Klara će već itekako ljutitim glasom
– ,,Pa uputi nas Klara!” – doda Arija, osoba koju Klara nimalo nije podnosila, ali zbog ozbiljnosti ove situacije, morale su na istom slučaju da rade.
-,, Dolazi nam novi kolega, koji će nam biti veoma važan u otkrivanju ovoga slučaja. Takve mi je vijesti sinoć Kerim saopštio”- reče Klara i sjede u svoju omiljenu stolicu, već prelistavajući izvještaje forenzičara.
– Bespotrebno skroz…-reče Mister, a njegovu rečenicu, prekinulo je kucanje na vratima.
– ,, Uđi” – povika Klara ozbiljnim glasom.
Na vratima se pojavi visok čovjek, oko 30-tak godina, malo duže kose, i crnih očiju kao noć
– ,,Dobar dan, izvinite što vas prekidam, ja sam Ari Klan, i vaš sam novi kolega.”- reče Ari mirnim i tihim glasom
– ,, Nemamo vremena za upoznavanje, čeka nas težak posao, sjedi i daj svoje mišljenje o ovome”- reče Klara ozbiljnim glasom
– ,,Klara, da ne pretjerujemo… ” – reče Mister.
– ,, Kome god se ne dopada moj stav, nikoga ni sekunde ovdje ne zadržavam, sada vas molim sve, da ozbiljnost ove situacije shvatite, jer je jedno dijete ostalo bez majke”.- reče Klara samouvjereno i uputi se po kafu do obližnjeg aparata.Čekajući da kafa bude gotova, razmišljala je koliko je zapravo njen tim neozbiljan, i da su zaista male šanse da riješe ovaj slučaj.U razmišljanju prekide je glas koji je već jednom čula, ali nije mogla da se sjeti čiji, okrenu se i ugleda iza sebe svog novog kolegu Arija-,, Gospođice, čemu ovakav stav? Jako ste bezobrazni i drski” – reče Ari, ali nije zvučao ljutito, već više provokativno.
-,,Molim Vas da shvatite ovu situaciju ozbiljno, dajem dušu na ovom poslu, da bi mi dodijelili nekog poput tebe, UŽAS!” – reče Klara.
-,, Mislim da nema potrebe za vrijeđanjem, nijesam ni ja srećan što su mi tebe dodijelili. Ne volim da radim sa previše nadmenim ljudima, koji ne vole ni sebe, a kamoli mene”- reče Ari, ali kao da je u trenutku zažalio zbog ovih riječi.
Klara uze vrelu kafu sa aparata, i bez riječi ode u kancelariju, gdje su kao ekipa radili na rešavanju ovoga nimalo jednostavnog slučaja.
Ostatak dana je prolazio radno, trudili su se da otkriju bilo kakav trag, međutim bezuspješno.
– Ovo ovako više ne ide! Ja idem da popričam, sa malim Jakovom, možda mi on kaže nešto više o njegovoj majci – reče Klara
.- ,,Nažalost gospođice, direktor Kerim mi je rekao da kuda god pođeš, idem sa tobom. Ovo je moj prvi slučaj, i želi da prisustvujem svemu, od sastanaka sa sinom, do obilaženja mjesta zločin” – reče Ari, već oblačeći svoju crnu kožnu jaknu.
-,, Ma nosite se i ti i Kerim”- povika Klara sebi u bradu.
Uđoše u auto i uputiše se ka Domu za nezbrinutu djecu ,, Drinka Pavlović”. Klara je vozila , a situacija u autu je prolazila mirno, nijesu razgovarali, ali bi uhavtila Arijev pogled, da je često čudno gleda. Neobazirući se na to, nastavljala je da vozi i pokušavala da se usresredi, i sredi za razgovor sa malim Jakovom.
Nakon 15 minuta:
– ,,Okej, stigli smo, molim te da budeš smiren pred djetetom, i da se pravimo da se podnosimo u njegovoj blizini- reče Klara
– ,,Znam kako da se ponašam, ne moraš da me učiš” – reče i zakoluta očima visoki Ari.
Uđoše u dom pokazajući svoje značke, pustiše ih u Jakovljevu sobu. Ugledaše malog dječaka koji sjedi na ivici svog kreveta, i uplakanim malenim okicama, gleda sliku svoje majke.
Klara pokuca i uđoše unutra:
-Ćao dragi Jakove, ja sam Klara, a ovo je moj dragi kolega Ari, nas dvoje smo došli da te malo posjetimo, popričamo sa tobom i upoznamo, naravno ukoliko si ti raspoložen za to- reče Klara, mirnim i veoma milim glasom.
Ari nije mogao da vjeruju da je ovo ista osoba, kao ona koja je stalno nadmena u policijskoj stanici, to ga je oduševilo, ali nije želio da prizna .
– ,,Ćao i od mene dečko”- povika Ari.
– ,,Dobar dan, ima li novosti o mojoj mami” -stidljivim glasom će dječak.
– ,,Nemamo mili još uvijek, ali došli smo do tebe, nebi li bilo šta saznali”- reče Klara
– ,,Naravno, ukoliko je dečko raspoložen da priča Klara”- reče Ari i blago se osmijehnu
– ,,Mnogo li znaš” – promrmlja Klara sebi u bradu.
– ,,Naravno pomoći ću vam koliko god mogu” – reče mali ali itekako bistri dječak.
– ,,Ispričaj nam nešto o svojoj majci” – reče Ari.
– ,,Pa, ja i moja majka smo živjeli cijeli život u našem stanu, majka se trudila da mi obezbijedi, apsulutno sve , i da mi ničega ne manjka”. Kada bi mama bila na posao, čuvala bi me moja dadilja Nida, koja je oduvijek bila dobra prema meni, i voljela me kao svoje dijete”.
-,, Dobro mili, a tvoj otac?” – upita Klara uplašenim glasom, baš kao da se plašila odgovora.
– ,,Ja nemam tatu, nikada ga nisam upoznao, a moja mama mi nikada o tome ne bi pričala, a ja kada bih pitao, ljutila bi se na mene”. – reče Jakov jecajuċi.
– Klara, mislim da je ovo bilo dovoljno, neka mladi gospodin malo odmara, a mi ćemo se potruditi da nađemo njegovu mamu, okej bistri dečko? – reče Ari
Bistri dječak klimnu glavom i nastavi da gleda sliku njegove majke, Klara ga poljubi, pa Ardi i ona napustiše prostoriju.
Vraćajući se u policijsku stanicu:
– Jel misliš da bi trebali da pronađemo oca, ovoga djeteta? – upita Ari Klaru.
– Ne znam, glava mi je preokupirana, a šta i da ga nađemo? – reče Klara
– Možda bi mogao da nam da neke informacije o Lari? – reče Ari
– ,,Ma o njemu informacije, svakako nemamo, čak ne znamo ni kako se zove” – reče Klara, potištenim glasom.
– ,,Obići ćemo svaku bolnicu, i naćiċemo bolnicu gdje je maleni dječak rođen, u papirima sigurno postoji ime oca”.- reče Ari sigurnim glasom.
– Idemo onda. – reče Klara, sada već imajući makar malo nade.
Obišli su već dvije bolnice ali pomaka nema, nigdje nema ime malenog dječaka, i njih dvoje već počinju da gube nadu, da će uopšte i pronaći bolnicu.
– Klara, idemo u Klinički Centar, osjećaj mi govori da ċemo tamo nešto pronaći – reče Ari.
– Čisto sumnjam, ali ajde- reče Klara
Došavši u Klinički Centar, saznaju da je tu rođen maleni dječak, zamoliše da provjere dokumente i da provjere ime oca djeteta. Međutim u papirima se nije nalazilo ime oca djeteta, a u sistemu je bilo izbrisano.
Još jedna nada, da će ovaj slučaj biti ikada riješen je ugašena.
Policijska stanica 01:02
– Ekipo, ima li novosti- upita Mister radoznalim glasom.
– Papiri ne postoje, a iz sistema je izbrisano ime oca- reče Ari.
– Užas, šta ćemo sad?-upita Arija
– Valjda će vrijeme pokazati- reče Klara, i sjede u svoju fotelju.
– Idemo ekipo, valjda će sjutrašnji dan biti bolji- reče Mister.
Pokupiše svoje stvari, i napustiše prostorije policijske stanice.
– Klara, jel ti problem da i mene odbaciš do kuće? – upita je Ari
– Upadaj- reče Klara mrzovoljnim glasom.
Vozeći se ulicama Beograda noću, je zaista nešto neprocenjivo.
– Ne voliš Beograd? – upita je Ari
– Kako si to zaključio? – pita Klara zbunjeno
– Vidim, ne uživaš u ovom prelijepom pogledu.
– Ne mora da znači! Samo volim tišinu.
– Okej okej, mnogo i ja pitam – reče Ari
– Slažem se – reče i blago se osmijehnu Klara
-Gospođice, šta mislite da se malo više smijete? Mnogo ljepše izgledate. – smješkajući dobaci Ari.
– Ne komentariši, nego mi kaži, gdje da te vozim- reče Klara, i uzvrati osmijeh
-Dedinje broj 5 – reče Ari
-Luksuz znači- doda Klara
– Furamo taj stil- duhovito će Ari
– Džaba kad ti je duša siromašna- blago će Lara
– Ooo gospođiice, što si se zapričala, vidi stigli smo- Ari će sa osmjehom
– Izlazi ajde – ljutito će Klara
– Vidimo se sjutra gospođice- reče Ari, i izađe iz vozila blago se smješkajući.
Klara nastavi put do svoje kuće, sada već smješkajući se sama sa sobom. Osjeċala se čudno, u Arijevoj blizini, ali to ni sebi nije htjela da prizna. Gledala je čari, koje Beograd nosi sa sobom , i zaista je uživala u tom pogledu, iako nije odavala utisak, kao da voli Beograd.
Došavši u stan, obukla je svoju omiljenu pidžamu udobno se smjestila, i razmišljala o Larinom slučaju. U razmišljanju je prekida zvuk telefona, bila je to Mila:
– Klara, jesi li čula za novo ubistvo u ,,Ulici Grešnih”. Priča se da je ubijen ugledni advokat Jovanoviċ – reče Mila
– Mila, šta pričaš to? –
– Možda smo sve ovo mogli da spriječimo, šta ako je zaista, ta ulica ukleta?-
– ,,Ne lupaj Mila, ko je zadužen za ovaj slučaj”
-Mislim da je Anđelo, ali opet ću se raspitati-
– Čekaj me, dolazim, idemo zajedno na mjesto zločina- reče Klara, i spusti slučalicu.
Brzo se obukla, upalila auto, i uputila se ka ,,Ulici Grešnih”. Jeza, strah, i hladan znoj, oblivali su je, iako nikada nije bila strašljivo biće. Došavši na lice mjesta, zatekao ju je leš jednog mlađeg gospodina, i oko njega ubijenih 9 mačaka. Ali, postavljalo Detaljno je pogledala i iza kontenjera, pronašla zamotani nož, kojim je vjerovatno djelo počinjeno. Poslali su ga , na vještačenje, ne bi li se utvrdilo ima li otisaka prstiju, počinioca.
Pozvala je Arija i obavijestila ga da sjutra moraju zajedno pretražiti svaki dosije, jer u bazi podataka ili starim člancima zadržanim u policiji, mora se naći nešto o toj čuvenoj Ulici Grešnih.
Za to vrijeme u kući ubijenog Jovanovića:
– Nije mi jasno šta je uopšte on radio u toj ulici, nikada nije imao potrebu tu da prolazi, čak štaviše i kada bi morao tražio bi drugu rutu. Ali ko je njega mogao da ubije, nikome niti smo krivi niti dužni – priča potresno Jovanka, majka ubijenog Jovanoviċa.
– Saznaćemo gospođo, ali molim Vas da se prvo smirite. Recite nam nešto više o svom sinu – reče Anđelo, policijski inspektor koji vodi ovaj slučaj.
– Moj sin, postao je advokat prije 3 godine, nije mogao da pronađe stalan posao, pa je izrazio želju da otvori svoju kancelariju, koju sam mu ja naravno ispunila. Otvarajući kancelariju, mnogo ljudi je dolazilo kod njega, od bogataša do onih najsiromašnijih, i svaki slučaj je dobijao, za njega poraz nikada nije postojao… Ali evo, ubijen je iako je svima, u svakom momentu, pomogao i izlazio u susret.- priča neutješna majka mladoga advokata
– U redu gospođo, jasno nam je. Još bi Vas zamolili da nam kažete gdje ste bili sinoć oko 2 sata poslije ponoći?
– Pa nije valjda da mislite, da sam ja ubila svoga sina?
– Gospođo, to su samo rutinska pitanja.
– Bila sam kući, popila sam tablete za spavanje, i odmah zaspala.
– Dobro, imate li svjedoke?
– Ja i sin jedini živimo ovdje, i ne, nemam svjedoke.
– U redu gospođo, to bi bilo to. Pretražićemo još njegovu advokatsku kancelariju, pa bi Vas zamolili da nam je pokažete
– Naravno, izvolite.
Ulazeći u kancelariju, zatekli su ogromnu sliku na zidu, koja im je privukla itekako veliku pažnju.
-Gospođo, ova slika. Ko je na njoj?
– To je moj muž, umro je prije 3 godine.
– Moje saučešće. – reče Anđelo i nastavi sa ekipom da pretražuje kancelariju.
Ništa značajno tokom pretresa nijesu pronašli, osim foldera na kompjuteru, gdje su se nalazili svi klijenti od početka Jovanovićeve karijere, pa sve do danas.
– Jakove, uzmite kompjuter i nosite ga u kancelariju- reče Anđelo jednom od policijskih službenika
– U redu inspektore.
– Gospođo, to bi bilo to, ako budemo imali još neke informacije kontaktiraćemo Vas. Ali ćemo Vas zamoliti da, ukoliko se sjetite bilo čega pozovete me- izgovori Anđelo majci ubijenog pružajući joj njegovu vizit kartu.
– Svakako gospodine,hvala i doviđenja- reče uplakana starica, a policijski službenici se uputiše ka policijskoj stanici.
…….. ……………………………… …………………
– Anđelo ima li ikakvih vijesti? – upita Klara potresno.
– Apsulutno nikakvih, ali imamo listu njegovih klijenata, vidjećemo šta ćemo odatle izvući.
– Jel misliš, da je ovo povezano sa Larinim slučajem?
– Može da bude, ali i ne mora, kako bi njih dvoje mogli biti povezani?
– Šta ako je on otac malog Jakova?
– Ma nema šanse, lupetaš. Zar ugledni advokat da ne prizna dijete?
– Ne znam Anđelo, ali smrdi mi tu nešto
– Klara vidjećemo, i riješiti slučaj ove ulice, obećavam ti. A sad bih da pogledam ovu listu ako mi dozvoliš.
– Naravno, samo te molim ukoliko bude nekih novosti, javi mi.
– Bićeš o svemu obaviještena. – reče Anđelo i namignu, a Klara smijući se napusti njegovu kancelariju.
