Nakon bezbroj razočarenja i prolivenih suza, obećala je sebi da više nijednom muškarcu neće dozvoliti da joj se toliko približi i po ko zna koji put slomi njeno srce, ali… Možemo li uvek ispuniti baš svako obećanje? Možemo li sa sigurnošću reći da se nikada više nećemo zaljubiti? Izgleda da ne.
Mila – crvenokosa devojka – je sedela pored kamina sa čašom belog vina u ruci i slušala te čarobne iskre vatre koje su bile tako umirujuće. Bacila je pogled na displej svog telefona i primetila da još uvek nije poslala prilično dugu poruku koju je otkucala. Po njenom sadržaju, reklo bi se da je namenjena osobi koja joj je nedostajala. I bila je, ali… Nije bila sigurna da li uopšte treba da je pošalje. Zbog čega bi bilo šta i po ko zna koji put pisala nekome kome definitivno nije stalo do toga kako se ona oseća. Da je suprotno, do sada bi dobila odgovor na bar jednu poruku, dobila bi objašnjenje i odgovor na to čuveno pitanje – zašto – koje ju je toliko mučilo. Zapravo, vrlo dobro je znala, ali želela je da to čuje od njega jer je mislila da će je tako manje boleti. Činjenica da ju je odbacio zbog toga jer je bila iskrena prema njemu i rekla mu nešto o čemu joj nikada nije bilo lako da govori, ju je slomila. Opet.
Njen život bio je savršen – imala je posao koji je volela, prijatelje sa kojima je provodila slobodno vreme, kao i knjige u kojima je uživala i u isto vreme radila na svojoj prvoj knjizi. – Ništa joj nije nedostajala. Pogotovo ne neki muškarac koji ne zna šta želi od svog života, koji će je naterati da se zaljubi u njega, ubediti je da je on onaj pravi, a onda prvom prilikom otići. Jedan muškarac koji joj je pričao bajke, a onda nakon godinu ipo dana samo nestao kao da ga nije ni bilo, joj je bio sasvim dovoljan. Trebalo joj je mnogo vremena da se oporavi od bola koju joj je njegov odlazak naneo, da sastavi sve slomljene komadiće i vrati se životu. Nakon što je uspela u tome, obećala je sebi da više nikome neće pružiti to zadovoljstvo i bila je istrajna u toj nameri. Volela je svoju samoću. Ona je čoveku nekada najbolji prijatelj. Ne postavlja pitanja, a često daje odgovore. Ipak… U samo jednom trenutku, njen život se u potpunosti preokrenuo. Život je takav. Iznenadi nas onda kada najmenje očekujemo i želimo.
PRE DESET MESECI
Deset meseci je prilično dug vremenski period da se zaboravi neko kog smo poznavali samo dva meseca, ali da li je zaista tako lako. Kažu da nije bitno koliko dugo poznaješ osobu već koliko su tvoja osećanja prema njoj bila duboka i iskrena.
…. Iako je nakon godinu dana samoće (možda i više), bila ubedjena u to da nikada više neće voleti, da je zaboravila kakav je to osećaj, kako uopšte izgleda imati nekoga pored sebe, desilo se nešto što joj je u potpunosti promenilo život. Desio se on. Iznenada i neočekivano. Kažu da je tako najlepše, da se takve stvari ne mogu planirati. To ju je i plašilo. Da nije bilo svirke na koju je te večeri otiša sa drugaricama, možda sada ne bi imala razloga da se plaši. Možda ga nikada ne bi ni srela i sigurno bi nastavila da uživa u svojoj samoći kao i do sada.
Sve je počelo i suviše brzo što ju je na neki način brinulo, ali bilo je lepo. Morala je da prizna da joj je na početku njihove veze sve bilo i više nego čudno – telefonski pozivi, poruke za dobro jutro i laku noć, sve češći izlasci… – Zaista se odvikla od svega toga, ali uprkos tome želela je da pokuša sa njim. Nešto joj je govorilo da on nije kao ostali, da je drugačiji i poseban. Verovatno joj se zbog toga i dopao. Uvek je bio tako pažljiv prema njoj i pun razumevanja da prosto nije mogla da veruje da je upoznala takvu osobu. Sa sigurnošću je mogla da kaže da je ponosna na to i da kraj njega oseća sigurnost koju ni sa kim nije osetila. Ipak, zbog svog ranijeg iskustva, nije želela da žuri, ali bilo je tu još nečega što ju je jako plašilo. Onog trenutka, kada je shvatila da njena osećanja prema njemu iz dana u dan postaju snažnija, shvatila je da više neće moći da krije svoju tajnu od njega. Znala je da će morati da mu kaže i mnogo se plašila njegove reakcije. Kako će on to prihvatiti? Da li će ostati tu ili će se ipak uplašiti i otići? Ne, on to neće uraditi. Neće je ostaviti, a pogotovo ne zbog zdravstvenog problema koji je ona odavno prihvatila i koji joj sada ne predstavlja ni najmanji problem. On to ne bi uradio. Voleo ju je, a kada nekoga volimo onda smo spremni da prihvatimo sve njegove mane i vrline, ali izgleda da je ipak nije voleo dovoljno? Prvom prilikom je otišao bez ijedne jedine reči. Zapravo, bilo je nekih reči, ali njoj to nije bilo dovoljno. Da sve bude još gore, nije imao hrabrosti da je pogleda u oči i kaže ono što misli već je sve stavio u jednoj prilično dugoj, a opet besmislenoj poruci. Kako je mogao da joj uradi to? Kako je mogao da bude tako slab, da ispadne takva kukavica i ode nakon što ju je ubedio u to da može da mu veruje. Rekao joj je da već duže vreme nije osetio ono što oseti kada je u njenoj blizini, kada vidi njen osmeh. Obećao joj je da će uprkos svemu uvek biti tu, obećao je da je nikada neće napustiti, da je neće povrediti, rasplakati. Uradio je nešto mnogo gore. Bacio je pod noge sve svoje reči, sva obećanja, sve ono što su imali (znala je da je to bilo iskreno, osećala je to) samo zbog toga jer je bila iskrena prema njemu. Da li je ona kriva što se rodila sa tim problem? Da li je ona to odabrala? Naravno da nije, ali naučila je da živi sa tim delom sebe. To je jednostavno ona i neke stvari se neće promeniti ni za sto života.
Slomio ju je kao niko do sada. Kako je uopšte mogla da mu dozvoli da joj se toliko približi. Zar nije obećala sebi da više nikome neće to dozvoliti? Da više nijednom muškarcu neće pružiti to zadovoljstvo? Bolelo ju je. Mnogo. Ne samo srce. Duša ju je bolela. Slomljeno srce se vremenom može izlečiti, ali ne i duša. To je nešto mnogo gore.
Osećaj praznine i trenuci u kojima joj je užasno nedostajao su je izludjivali. Želela je da prodje, da zaboravi kao da se ništa izmedju njih nije ni dogodilo. Bilo je i onih trenutka u kojima je želela da ga nikada nije upoznala. Ipak… Još uvek je sve bilo tu i da, nedostajao joj je iako nije bio vredan toga….
Obrisala je suzu koja joj je skliznula niz obraz, a onda i poruku. Zaista nije bio vredan nijedne jedine reči i bila je svestna toga. Vratiće se svom starom životu koji joj je u potpunosti odgovarao, a njega… Verovatno će nastaviti da ga voli iz daleka dok je sve ne prodje. Kada će proći? Bilo je to pitanje koje je često postavljala sebi.
