Oduvek su nam govorili i učili nas da je ljubav nešto najlepše, da zbog nje letimo visoko, a niko nam nikada nije rekao koliko može boleti.
O tome je razmišljala i Iskra dok je sedela na obali reke i čitala. Zapravo, pokušavala je. Trudila se da pročita bar jednu rečenicu, a da joj nešto ili bolje reći neko ne zaokupira misli, ali uzalud. Slova kao da su lebdela u vazduhu podsmevajući joj se. Nesvesno, jedna suza joj je skliznula niz obraz. Nije je zaustavila. Nije želela to. Kako je mogla da opet ponovi istu grešku? Kažu da se na greškama uči, a ona svoje kao da je namerno ponavljala. Nakon toliko razočarenja obećala je sebi da više nikome neće verovati, da više nikome neće dozvoliti da je povredi, da više ni zbog koga neće plakati, ali nije uspela da ispuni nijedno od datih obećanja. Toliko je prekoravala sebe zbog toga. Toliko se ljutila na sebe. Poverovala je. Opet. Opet se po ko zna koji put slomila na hiljadu malih komadića koje je bilo teško vratiti na svom mestu. Da li se slomljena čaša može opet sastaviti? Naravno da ne. Tako je i sa ženskim srcem. Srce samo pati. Ne uči. Kada srce pokrene osećanja i otpočne ta lančana reakcija, gotovo je nemoguće zakočiti je. Razum može da postavlja prepreke. Mnoge, ali srce vodi glavnu reč. Razum se može naljutiti, ali srcu je i dalje stalo.
Iskra je nekada verovala u ljubav. Verovala je da ta magična reč od pet slova zaista postoji i da predstavlja nešto najlepše. Nešto što pokreće ceo svet i daje smisao životu. Nešto zbog čega se smejemo pa čak i onda kada nemamo pravog razloga za to, a sama pomisao na voljenu osobu budi bezbroj otkucaja srca, hiljadu i jednu emociju u nama. Uključujući i one za koje nismo ni bili svesni da postoje. Sa kojima se tek susrećemo i sve ono što smo do juče videli u samo jednoj boji postaje tako šareno. Poput duge. Spoznajemo pravo značenje reči sreća i želimo da se nikada ne završi.
Verovala je da je zauvek nešto najlepše što se može dogoditi kada se neko toliko voli, a onda… Nažalost, shvatila je da je i to samo još jedna velika reč koju većina njih olako shvata ne razmišljajući o njenom pravom značenju, težini i naravno posledicama. Najgore od svega je što se u današnje vreme sve uzima zdravo za gotovo pa čak i osećanja. Nema više onih iskrenih i čistih emocija. Velikih ljubavi. To su one koje su vredne svake borbe i rizika. Zbog kojih treba ići do kraja, rušiti sve zidove.
Duboko je uzdahnula zatvorivši knjigu, o onda se zagledala negde u daljinu. Jako ju je bolela činjenica da je sve ono u šta je verovala neko uspeo da sruši za tren oka ne razmišljajući o njenim osećanjima. Bolelo ju je to što je toliko dugo zavaravala sebe, što je dozvolila da se opet slomi i to znajući da je ljubav samo reč, a zauvek samo još jedna laž u nizu svih ostalih. Baš kao i ljubav, reč ispisana na papiru i ostavljena da bledi ili lebdi negde visoko u vazduhu nakon što se sve završi i ostanu samo uspomene.
