Dok je sedela na terasi umotana u mekano ćebe i sa velikom šoljom kafe u ruci, posmatrajući krupne i guste pahulje koje su se nažalost brzo otapale, razmišljala je o svom životu, o svemu onome što ju je činilo srećnom, ali… Bilo je i onih stvari koje je potiskivala duboko u sebi. Zbog kojih joj se na trenutke činilo da ne može da diše. Ludo, zar ne? Pa zapravo i nije. Kada nakon bezbroj razočarenja u ljude, u ljubav ostanemo slomljenog srca, teško je opet verovati, vezati se, voleti kao nekada… Koliko kod to opet želeli, strah je taj koji nam ne dozvoljava da se u potpunosti prepustimo. Strah je taj koji nas sputava u tome da krenemo dalje. Koji nas pa čak i onda kada se pojavi neko zaista iskren, neko kome je zaista stalo, podseti koliko može boleti. To je tačno. Može boleti. Mnogo. Srce se može opet razbiti na sitne komadiće, ali ukoliko je vredno, strah ne postoji. On nije nepobediva stvar i ona je to znala. Baš kao što je znala i to da je potrebno vremena, želje da ga prebrodi i krene dalje ne osvrćući se iza sebe. I jedna prava osoba. Ono što je u prošlosti, treba tamo i ostati jer da je vredelo, sigurno se ne bi završilo. Ukoliko kraj sebe imamo osobu koja je spremna da nas prihvati takve kakvi jesmo i voli najlepše, čemu onda strah?
Ona je uprkost svom tom strahu želela da opet voli i da bude voljena. Onako iskreno i stvarno. Želela je da veruje da takva ljubav ipak postoji. Da nisu potpuno isčezli oni muškarci koji su spremni da tu ljubav i uzvrate. Bez glume i laži. Sa iskrenošću, pravim i stvarnim osećanjima. Osećanjima koja se mogu osetiti u vazduhu poput najlepšeg parfema, koja u trenutku mogu izbrojiti hiljadu i jedan otkucaj našeg srca, koja pri samo jednom pogledu, laganom dodiru mogu probuditi hiljadu i jednu emociju. Uključujući i one za koje nismo ni znali da postoje u nama. Želela je da je neko voli upravo onako kako je volela ona, a volela je. Ne površno. Nije znala da voli malo, delimično… Ljubav jednostavno nije nešto što se meri u količinama, nešto što se daje na kašičicu već u potpunosti. Bez žaljenja, razmišljanja i bez straha. Svakim atomom svog tela, pri svakom otkucaju srca… Suština ljubavi nije u uzimanju već u davanju bez imalo kajanja. Ukoliko nekome dajete nešto, a pritom se zbog tog istog kajete, predomišljate, onda to nije pravo, ali… Ukoliko nekome želite da izmamite osmeh na licu samo zbog toga jer volite taj osmeh, zbog toga jer sam pogled na njega budi osećaj sreće u vama, to je već nešto iskreno, nešto magično. Neprocenjiv je osećaj kada znate da ste baš vi razlog nečije sreće. Neprocenjiv je osećaj biti nečiji, a opet tako jednostavno svoji i slobodni znajući da vas neko voli upravo zbog toga. Znajući da vam neće pustiti ruku i otići ma koliko god se prepreka našlo pred vama, jer… To je ljubav. Ostati bez obzira na sve, držati ruku koja je spremna da čvrsto stoji pored nas i bori se svom svojom snagom.
Ljubav je najčarobnija stvar na svetu koja ne traži razloge, kojoj se treba prepustiti bez obzira na sve. Čuvati srce osobe koja samo želi da nas iskreno voli.
