Da li ste ikada pomislili da je ljubav samo još jedna od dobro ispisanih priča? Poput one sa Deda Mrazom. To je priča za decu, za one koji žele da veruju u čaroliju, u nešto magično. Može li ljubav biti tako magična? Verovatno da može. Zavisi od toga smemo li se usuditi da verujemo u magiju i da li pored sebe imamo osobu koja je spremna na to da je stvara.
Svom svojom snagom se trudila da veruje da ljubav postoji. Upravo takva. Kao iz bajke. Mada, život nije bajka. To je dobro znala. I znala je koliko može boleti, ali uprkos tome…. Ni u jednom jedinom trenutku nije dozvolila sebi da odustane, nije prestala da veruje. Pa… Čovek koji nikada nije voleo i verovao u ljubav, nije ni postojao. Zar se može odustati od ljubavi? Volela je svim svojim srcem. Celim svojom bićem. Nije se plašila boli. Proživela ga je toliko puta i proživljava ga još uvek. Bilo je to nešto jače čak i od same boli. Plašila se razočarenja. Plašila se da bi opet mogla biti slomljena. Plašila se da će opet morati da sastavlja delove sebe i svog srca. Plašila se gubitka. Nije volela rastanke. Bili su tako tužni. Pogotovo onda kada neko odluči da tek tako ode ne osvrćući se iza sebe. To zapravo nije bio rastanak. Bilo je to napuštanje koje je bolelo više od bilo kog rastanka. Možda bi čak i to lakše podnela. Nije imala snage da iznova i iznova prolazi kroz to. Nije želela da opet oseti jačinu te boli. Osetila ju je kad god je mislila da postoji neko ko bi je zaista mogao voleti. Iskreno i duboko. Čisto i nevino. Onako kako je ona volela njega. Zar je očekivala previše?
Jednom joj je neko rekao da ne može razumeti jačinu prave i velike ljubavi. Samo se nasmešila i klimnula glavom. Ne zbog toga jer zaista nije razumela o čemu govori već zbog toga jer je bilo toliko lako razumeti. I sama je jednom tako volela. Ipak, jednu stvar nije mogla da razume. Zbog čega uporno mučimo sebe prošlošću, razmišljajući o osobama koje su nam nanele toliko boli, koje su nas slomile? Da li je vredno toga? Ne, nije. Jer… Da je vredelo, ne bi bilo u prošlosti. Da je vredelo i bilo zaista toliko snažno i iskreno, nikada se ne bi završilo, a završilo se. Da su zaista toliko volele, nikada ne bi tek tako otišle. Nemojte dozvoliti sebi da povredite nekoga samo zbog toga jer je vas u prošlosti neko povredio. Slomljeni ste, boli vas, to je uredu, ali… Nemojte zbog toga slomiti srce koje se svom svojom snagom trudi da vas razume, uprkos svemu. Srce koje vas voli, uprkos svemu. Koje želi da vas voli, da bude vaš oslonac, vaša mirna luka…. Da vam pomogne da zacelite svoje rane, sastavite slomljene komadiće i opet pronadjete sebe. Da podeli bol sa vama i drži vas za ruku kada je teško. Da je ne pušta. Nemojte biti poslednja osoba kojoj će verovati.
Prave i velike ljubavi, one istinske, nemaju kraj. One traju. Ne završavaju se.
One ostaju, bez obzira na sve.
I kada je lepo i kada boli.
Ne predaju se.
Pa zbog nje su se ratovi vodili.
Za nju se živelo.
Za nju se živi.
