Isak Densen je rekao da je kafa jedini način da se premosti jaz između sna i stvarnosti. Poput nekog rituala, a rituali nisu ništa no kontinuirana radnja u kojoj razmišljanje o istoj vremenom isčezava. I kad god se taj jaz premosti dolazimo do zaključka da je stvarnost sama po sebi užasnija od onoga o čemu sanjamo. Iako nam ono što želimo budemo i suočavanje sa onim što jesmo ostavlja jednake ožiljke, oni nas kasnije sustižu kroz nesanicu i suze.. A one su valjda prosto rečeno najbolj odraz istine. Shvatila sam da mi se nemoć gadi poput taloga iz kafe. A da podjednako prezirem pretvaranja. Svako koga poznajete se u jednom trenutku pretvarao. Manje ili više od vas. Svako ko nije, laže. Ili nije čovek. A ljudi su takvi, samo što više o njima razmišljam sve manje o njima znam, samo su njihove apsurdnosti privlačne. One koje me teraju da se izgubim u sopstvenoj stvarnosti. Umesto toga, umesto činjenice da priznam taj strah, krijem se iza sopstvenih stavova i misli o svemu tome, a zapravo sam najmanje kompetentna da o tome pričam. Kamoli da dajem savete bilo kome. Ljudi često misle da ako pišeš o tome, ti o tome sve i znaš, ali zapravo ja samo pokušavam to da otkrijem. Kroz pisanje, kroz druge, kroz reči i rečenice koje sklapam, mada sam sigurna da često zbog toga ostajem bez teksta. Ja samo o tome brbljam i to je sve što znam. Isto je i sa kafom, koja ne predstavlja nikakav prelaz između sna i jave, već samo mimoilaženje sa sobom. Možda ću se na trećoj kafi sresti sa sobom. A možda i ne. Nije do kafe, do taloga je.
0 Komentara
Najstarije