Alarm zvoni, trljam oči, proklinjem posao i dan kad se rodih.
Sa jednim poluotvorenim okom i drugim u snovima iza, tražim čarapu po sobi, obaram času sa vodom po podu, počinje sve da kliza.
Mrmljam u bradu, ne želim baladu, niti da ustajem po ovom mraku, neću u dan da uđem rano, hoću da spavam malo, samo još malo.
Aktivnih 8 sati prođe, duša kući dođe, odmara i spava, malo boli glava. Vreme je za dnevnu igru, lutanje gradom, duhovi namignu. Opet kuća i opet hrana, u ovom slučaju hladna al’ draga.
Kauč poprimio oblik tela k’o hladna grobina pokraj nekog sela. Umor stiže, kapci sve teži, položaj tela u kom mrtvac leži sa dukatima na očima teškim, još sveća fali i u nebesa letim.
Alarm zvoni, trljam oči, proklinjem posao i dan kad se rodih..
