Predgovor
Iskreno, pisanje i objavljivanje pesama nije bilo u mojim prvobitnim planovima, jer sam svu svoju kreativnu energiju usmerio ka romanu koji pišem.
Ali jednog inspirativnog popodneva, dok sam na terasi stana, uz hladnu kafu, beležio ideje i misli, stihovi su počeli spontano da se nižu. Napisao sam pesmu koja je, iako sirova i nedovršena, probudila nešto duboko u meni. U tom trenutku sam shvatio da roman mora da sačeka.
Odlučio sam da se prepustim tom talasu emocija i istražim kuda će me odvesti. Jer iako sam i ranije pisao pesme, one su uvek bile prateći element veće priče. Poput pesme u noveli ‘Tragovi kiše’ ili u romanu koji pišem. Ovaj put sam otkrio da u meni leži pravi pesnički duh, i želeo sam da dam šansu i ovoj formi izražavanja.
Kroz ovih devet pesama, koje sam pažljivo odabrao, bićete saputnici imaginarnog junaka na njegovom putovanju. U potrazi za sobom, zajedno ćete proći kroz najtamnije odaje ljudske duše i pokušati da pronađete izgubljeno svetlo. Možda će vam se učiniti da ste zarobljeni u ulici bez izlaza, ali da li je baš tako?
Možda se pitate zašto sam zbirku poezije nazvao ‘Mislim da sam već bio ovde’, umesto da nosi ime neke druge pesme. Ali ono što morate da znate jeste da je nisam nazvao po pesmi, već obrnuto. Pesmu sam napisao inspirisan imenom zbirke. Tako da o alternativnim imenima nisam ni razmišljao.
Jer kada sam napisao prvu pesmu, koja i otvara ovu zbirku, shvatio sam da ime mora da obuhvata suštinu svih pesama. A suština leži u univerzalnom iskustvu: svako od nas se više puta u životu našao na mestu lišenom svetlosti i nade. Kada se ponovo zadesimo u tom bezdanu, pomislimo: mislim da sam već bio ovde. Ma koliko situacija bezizlazno izgledala, poučeni predhodnim iskustvima i uz Božiju pomoć, uvek ćemo pronaći put do svoje zore.
Možda će vam na prvi pogled izgledati kao da u pesmama pišem o romantičnoj ljubavi, što u suštini i nije netačno. Međutim ljubav, makar u ovim pesmama, je daleko širi pojam. Jer ljubav o kojoj govorim transcendiraju granice romantične ljubavi; ona se može manifestovati u odnosu između roditelja i deteta, unuka i njegovih baka i deka, između dva drugara u školskoj klupi, a može biti i ljubav prema Bogu. Ali iznad svega, ove pesme su o ljubavi koju treba da gajimo prema sebi.
I na kraju, slomljeno srce našeg imaginarnog junaka ne mora nužno biti rezultat kraja ljubavne veze. Ponekad, zapravo vrlo često, srce nam se slomi kada izgubimo nekog člana porodice ili kućnog ljubimca. Srce može da se slomi i kada vidimo dete, promrzlo i boso, kako prosi. Ili neku staricu koja u kontejneru traži komad hleba. Ljubav je oduvek bila i ostala velika inspiracija mnogih, ali i slomljeno srce je inspirisalo isto toliko ljudi, ako ne i više.
Ne smatram sebe vrhunskim piscem poezije – daleko od toga. I zato pesme koje su pred vama možda nisu remek-delo, ali meni su postale neopisivo drage.
Nadam se da ćete uživati čitajući ih, isto onoliko koliko sam ja uživao dok sam ih pisao. Važno je da znate: pratite mrvice koje sam ostavio, jer će vas one odvesti do svetlosti zore. Verujte mi, to je najlepše svetlo koje postoji.
Zato, dok čitate ove pesme otvorite svoja srca i pustite da vas talasi poezije nose. Nemojte se brinuti da li ćete se utopiti, jer nećete. Uvek ću biti tu da vam pružim ruku.
Miloš Matejić
30. April 2024. Kragujevac
