Melanholija
U toj kući starih zidova,
gde svetlosti nema, gde sećanja šapuću.
Baš tu, melanholija nastanjena je,
u srcu što tuguje, u očima što bol vide.
Kao senka što prati me, kroz hodnike duge,
nadu tražim skrivenu, u pesmama tuge.
Svaki korak odzvanja, budi duhove,
u sobi gde je vreme, prestalo da teče.
I dok noć polako, svoj pokrov zastire,
mesec osvetljava lice, što zaspalo je.
Melanholija pleše, u ritmu srca što predalo se,
pesmu peva, a to huk vetra je.
