Ratnik od čelika
Pod tamnim nebom, sa suzom u oku,
ratnik stoji, gleda u daljinu.
Na ivici sveta, gde pesma oštrica je,
odlazi, ostavlja sve što voli.
Srce mu drhti, al’ suza ne pada,
jer kažu: naš ratnik je od čelika.
Ipak, u duši jecaj mu se otima,
nikada je više neće videti, zna.
Njene oči, plave kao more jutarnje,
jedina su mu svetlost u tami planina.
Poljupci njeni još ga bole,
miris njene kose, vetrovi mu donose.
“Zbogom, ljubavi”, tiho vetru šapće,
dok ga tama u svom zagrljaju guši.
Njegova priča će se prepričavati,
jer ratnik ne umire, kažu, od čelika je.
