10. poglavlje
Kada je zatvorila vrata za sobom, medicinska sestra je duboko udahnula, pokušavajući da povrati kontrolu nad sopstvenim telom. Dlanovi su joj bili mokri, a srce je tuklo kao da pokušava da pobegne iz kaveza od rebara. Osećala je kako joj se grlo steže, a suze prete da poteku, ali ih je suzdržala. U ovom trenutku, morala je da ostane pribrana, iako je laž koju je upravo izgovorila odzvanjala u glavi poput kletve.
Lagala je. Iako je samoj sebi obećala da će joj reći istinu, nije mogla. Nije imala hrabrosti da pogleda tu ženu u oči i ispriča joj ono što je znala, ono što su svi znali, svi osim nje. Istina je bila preteška, razorna. Znala je da će joj srce pući kada sazna.
Umorila se, o Bože kako je samo umorna bila da laže za doktora Kneževića. Teret je bio ogroman, nije imala snage ni da ga zbaci sa sebe, a tek da ponese još. Nije mogla da nastavi ovu igru. Odlučila je. Sačekaće doktora Kneževića da se vrati i suočiće se s njim. Bilo je vreme da se sve karte otvore. Znala je da će taj čin doneti posledice. Neće stradati samo on – osudiće time i sebe. Ali, nije više bilo drugog izbora. Ovaj začarani krug laži morao je da prestane.
Možda će joj jednom Bog oprostiti, jer znala je da sebi nikada neće. Sve i da živi još devet života.
