11. poglavlje
Doktor Knežević je okrenuo volan i skrenuo u ulicu. Kako se približavao klinici, nekakav čudan osećaj mu je stezao grlo. Pojačao je radio kako bi odagnao negativne misli. Dan je bio lep i sunčan, i on neće svoje vreme trošiti misleći o tim stvarima.
“A sada jedan vanvremenski hit…”, začuo se prijatan ženski glas sa radija. “Ova pesma je simbol za ljubav. Mnogima je obeležila onaj najsrećniji dan. Ali bez obzira na to jeste li tek zalutali u svet ljubavi, ili ste već prošli kroz vrtloge strasti, ova pesma će vas podjednako dirnuti. Dosta sam pričala”. Nasmejala se. “Zato kratko i jasno: Ti si moja pesma. Uživajte”.
Prvi taktovi pesme su krenuli, a onda i prvi stihovi: “Kad’ te vidim srce mi preskače…”
Doktor Knežević je toliko stiskao volan da su mu zglavci na prstima pobeleli. Dok je pesma odzvanjala sa radija, povikao je i tri puta šakom udario u volan.
Sve je pošlo po zlu. Sve se u trenu promenilo. Ili možda nije? Možda su koračali tim putem od samog početka, korak po korak, ne obazirajući se na znakove pokraj puta. Ili su možda svesno baš tim putem krenuli prateći putokaze. Nije znao, ali sada je bilo prekasno da se vrate.
Mnogo puta je poželeo da odustane i ode. Da pobegne od svega. Da potraži neki novi početak. Da zaboravi sve ono što je bilo. Da zaboravi čak i ovu pesmu koja nikako da se završi.
Kada se parkirao na svoje mesto, okrenuo je ključ i nekoliko trenutaka ostao da sedi. Nije imao snage da izađe iz automobila. Želudac mu se grčio i od same pomisli na suočavanje sa njom. Znao je da se od istine ne može pobeći, i da koliko god odugovlačio, taj dan je došao. Danas će joj konačno priznati sve.
Uzdahnuvši otvorio je vrata. Taman kada je krenuo da izlazi, na vratima klinike je ugledao nju i medicinsku sestru. Nešto ga je preseklo posred stomaka, zatvorio je vrata automobila.
