12. poglavlje
Kada se medicinska sestra vratila, i sa nekakvom mešavinom uzbuđenja na licu rekla da će je ipak izvesti napolje, žena je bila zahvalna.
“Šteta je da propustiš ovako sunčan dan, a ko zna kada će se doktor Knežević vratiti”., rekla je.
I tako, dok su sada bez reči išli ka izlazu, žena nije mogla a da se ne zapita šta ju je nateralo da promeni mišljenje i ne posluša doktora Kneževića.
Kada su izašli, isprva ju je sunce zaslepelo, ali oči su joj se brzo navikle. Udahnula je punim plućima. Premda vazduh jeste bio zagađen izduvnim gasovima automobila, ali njoj je prijalo da oseti bilo šta osim sterilnog mirisa sobe.
“Hajdemo”, rekla je medicinska sestra dok su ulazile u park preko puta klinike.
Iako se proleće tek budilo, park je bio lepo uređen i bujao je od zelenila. Čak je i po koji rani cvet radosno širio latice hvatajući sunčeve zrake.
“Sednimo ovde”, rekla je medicinska sestra pokazujući na jednu drvenu klupu.
Neko vreme su u tišini slušale pesmu ptica, koje ni zvukovi automobila nisu mogli da nadjačaju i pokvare.
“Hvala ti”, rekla je žena. “Ovde je prelepo”.
Medicinska sestra je klimnula glavom. Delovala je zamišljeno, kao da se trudila da ostane pribrana, ali su je kestenjaste oči odavale. Borila se s nečim.
“Da li je sve u redu?”, upitala ju je žena. “Ako ćeš imati problema jer si me izvela napolje, vratićemo se”.
Medicinska sestra je odmahnula glavom. “Nije to u pitanju”.
“Pa šta je onda?”
“Veruj da mi nije lako da ti kažem sve ono što želim. Ono što moram”.
“Ne razumem te”.
“Iako nije na meni da o tome razgovaram sa tobom, savest mi ne dozvoljava da ćutim, a ćutala sam. Veruj mi kad ti kažem da sam svesno okretala glavu na drugu stranu. Možda ćeš me na kraju opravdati a možda i nećeš, na tebi je. Svesna sam svoje odgovornosti. Zato te molim da me saslušaš i dopustiš mi da skinem ovaj teret s leđa”.
“Sad me već brineš. Pređi na stvar”.
“U redu”, rekla je kršeći ruke u svom krilu. “Iako me se ne sećaš, mi se poznajemo godinama. Da, da, poznajemo se godinama. Nismo nikada bile prijateljice, ali smo se gotovo svakog dana sretale ovde na klinici. Ne nisam bila ljubavnica tvom mužu, svoj posao sam radila pošteno i odgovorno. Moraš da znaš da je on autoritet i da se njegove odluke ne preispituju. Zato mi je bilo lakše da zatvorim oči nego da mu se suprostavim”, uzdahnula je. “Ipak verovala sam da ti želi najbolje”.
“Zar nije tako?”, žena ju je upitala kao da joj je bilo svejedno.
“On ima čudne metode da pokaže kako mu je stalo, a u to spada i da ponekad prećuti nešto misleći kako čini ispravnu stvar. Ali ni ja nisam bila iskrena sa tobom danas. Rekla sam ti da ne znam šta predstavlja ona fotografija, ali znam.
Nemoj tako da me gledaš, zatekla si me u trenutku. Nisam očekivala da ću videti baš to. Jer on mi je rekao, da je iscepao sve stranice iz tvog dnevnika koje mogu da te podsete na ono što nije želeo da saznaš, makar da ne saznaš dok se ne oporaviš. Ali sumnjala sam u to. To je snimak ultrazvuka. Ubrzo nakon što si zatrudnela, mislim da nije prošlo ni tri meseca, imala si spontani pobačaj”.
“Molim?!”, žena je pokušala da ustane sa klupe ali noge su je izdale.
“Polako. Pokušaj da ostaneš pribrana. Ne, kasnije ćeš razgovarati sa doktorom Kneževićem. Da je hteo, već bi ti rekao istinu. Molim te dopusti mi da završim.
Nakon što si pobacila, pala si u depresiju. Od nasmejane žene pune života, pretvorila si se u sopstvenu senku. Nisi izlazila iz kuće, sem onda kada je trebalo ići na kontrolu. Tvoj muž je na sve načine pokušavao da ti vrati osmeh na lice, ali nije uspeo. Možda tvoja situacija ne bi bila takva da to dete niste čekali godinama. Ali sve je to bila Božija volja.
Doktor Knežević se savetovao sa mnogim doktorima u svetu, ali ja mislim da je time odlagao ono što je bilo neophodno. Jer svi mi znamo da je on bio najbolji, i da mu mišljenje drugih i nije bilo neophodno. Zato je odlučio da uradi ono što je najbolje i umeo. Odlučio je da ti izbriše sećanje na trudnoću i pobačaj.
Pošto pripreme za sam taj čin traju mesecima, niko nije predpostavio da ćeš ponovo zatrudneti. To je bio pravi dar sa neba. Činilo se da su sivi oblaci konačno odlučili da se raziđu, ali nije bilo tako. Trenutak nepažnje promenio je sve.
Te noći u kojoj se dogodila saobraćajna nesreća, ti i doktor Knežević ste imali više razloga za slavlje. Pored toga što vam je bila godišnjica braka, slavili ste i novi život koji je rastao u tvom stomaku.
Možeš i sama da pretpostaviš šta se dogodilo. Te noći nisi izgubila samo sećanje već i bebu. Jedan pobačaj je kritičan ali dva su već fatalna. Znam da će te ovo ubiti kao ženu, ali istina je takva da ti više nikada nećeš moći da rodiš”.
Žena ništa nije rekla, stavila je šake preko usana. Kao da se svet rušio, tama je progutala sunce, a ona je padala. Padala je u onaj ponor gde je ranije bila, a gde se nakon svega, osećala dobrodošlom i kao kod kuće.
