13. poglavlje
Otvorila je oči i nije videla ništa. Bila je obavijena onim najtamnijim mrakom, tako gustim da ga je mogla dodirnuti. Bila je to iskonska tama, do koje svetlo nikada ne dopire. Ali nije se plašila, više je ništa nije plašilo. Strah je odavno napustio njeno srce. Osećala je mir, spokoj kakav nikada pre nije iskusila.
Polako se okrenula u tom bestežinskom prostoru, tražeći bilo kakav znak, nešto što bi joj dalo smisao u ovoj praznini. Tada je ugledala njega – plavog leptira. Njegova krila su svetlucala u tami, kao da su sa sobom nosila svetlost, nadu. Ispružila je ruku prema njemu, a leptir je, bez oklevanja, sleteo na njen dlan. Osetila je povezanost s njim, kao da je oduvek bio deo nje.
Nasmejala se, onako kako dugo nije mogla. Bilo je to oslobađajuće. U tom trenutku, osetila je da je cela. Konačno, posle toliko vremena i bola, bila je svoja. Bez tuge, bez tereta prošlosti, kao da je ispunila neki neizgovoreni zavet i sada joj sledi nagrada.
U srcu je znala – došlo je vreme da ispuni obećanje. Obećanje koje je svako biće, na rođenju, dobije. Zatvorila je oči, prepuštajući se osećaju potpune slobode. Leptir ju je nežno podigao, s lakoćom ju je nosio kriz mrak.
Uzdizala se sve više, dok se tamni oblak oko nje nije počeo proređivati. Tada je ugledala svetlost, slabašan zrak koji je probijao tamu. Svetlost je bila topla, a ona nije mogla da dočeka da je prigrli. Dok se uzdizala ka njoj, znala je da sve što je bilo – ostalo je iza nje, nestalo je. Novi život, novi početak ju je čekao raširenih ruku.
