2. poglavlje
Kada se ponovo probudila, bila je sama u sobi. Pitala se gde je doktor Knežević i da li će doći. Nakon prvobitnog šoka, poželela je da čuje više. Jer iako mu nije verovala, bilo joj je potrebno da ga sluša. Koliko god da se trudila, nije se ničeg setila. Njen um je bio prazan, izuzev sećanja od… da li je to bilo jutros? Pogledala je ka prozoru, smračilo se. Pitala se koliko dugo je spavala?
Pokušala je da se uspravi. Trgnula se kada su se vrata otvorila. Doktor Knežević je stajao na pragu. Isti beli mantil, ista uredno zaglađena kosa. U ruci je držao crnu torbu, mada više je ličila na ranac.
“Lara”, rekao je. “Dobro je što si budna. Kako si?”
Slegnula je ramenima. “Dobro sam, valjda”.
“Dobro je”. rekao je pa prišao krevetu. Spustio je crnu torbu na stolicu.
“Koliko dugo sam spavala?”
“Od juče ujutru. San ti je bio potreban”.
Klimnula je glavom.
“Ovo je za tebe”, rekao je pružajući joj nešto nalik na knjigu. “To je tvoj dnevnik. U njemu si pisala gotovo svakog dana. Mislim da bi ti pomoglo da se setiš, ako ga pročitaš”.
Pazeći da ga ne dodirne, uzela je dnevnik iz njegove ruke. Bila je to ukoričena sveska, verovatno skupa. Na crnoj kožnoj korici bilo je, zlatnim slovima, ugravirano LK. Prstom je prešla preko utisnutih slova. Nije mogla da poveruje da nešto ovako lepo, pripada njoj. Otvorila je korice. Na prvoj strani je kitnjastim rukopisom pisalo: Jedan osmeh za svaki dan.
“Da li je ovo moj rukopis?”, upitala ga je ne sklanjajući pogled sa žućkaste hartije.
“Da, imaš veoma lep rukopis”, odgovorio je. “Videćeš da, dok si pisala, pazila si na svako slovo”.
Ona je pomislila kako je to veoma glupo. I ako je uistinu ovo bio njen rukopis, nije joj se dopao.
“I?”, upitao je doktor. “Da li se sećaš?”
Odmahnula je glavom.
“U redu, bez žurbe”, rekao je. “Možda ti ovo pomogne”. Gurnuo je ruku u torbu i izvukao drveni ram. “Naravno, dok budeš čitala dnevnik videćeš dosta fotografija, ali mislim da je ova posebna”.
Bila je to fotografija sa venčanja. Veoma lepa i vitka žena bila je obučena u dugačku belu haljinu. Muškarac pored nje je bio doktor Knežević, samo mlađi, nosio je sivo odelo koje je isticalo njegovo zgodno telo. Žena je u ruci držala buket od belih ljiljana, a on je oko vrata imao belu krvatu. Držeći se za ruke, nasmejani gledali su jedno u drugo. Delovali su kao skladan i srećan par.
“Da li sam ovo ja?”, upitala ga je.
“Da. To si ti”, potvrdio je pa dodao: “Bila si najlepša mlada koju sam ikada video”.
Pogledala ga je pa brzo vratila pogled na fotografiju. Žena pored doktora Kneževića jeste bila lepa. Duga tamna kosa joj je u talasima padala duž leđa. Crveni karmin, na punim usnama, isticao joj je bele zube. Dok je u njenim očima, plavim poput neba, isijavala sreća. Ali ona u toj ženi nije prepoznala sebe.
“Jednom ću te odvesti na mesto gde je nastala ova fotografija”, rekao je.
“Kada je ovo bilo?”, upitala je.
“Pre tačno deset godina”.
Žena je podigla obrvu.
“Večera na koju smo išli i nakon koje se desilo…”, nije završio rečenicu. “Tada smo slavili našu godišnjicu”.
Žena ga je, bez trunke ikakve emocije, gledala kako dlanovima pritiska oči.
“Nadam se da je ovo tek još jedna loša epizoda u našim životima i kada se završi, vratiće se sve na staro”.
Nije znala šta da mu kaže. Nije nalazila nikakve reči utehe.
“Da li ti je poznato nešto na toj fotografiji? Bilo šta?”, molećivo je upitao.
Ponovo je pogledala fotografiju. Tražeći nešto što bi je navelo da se seti: čipka na haljini, biseri oko vrata, njegov zlatni sat… ali nije vredelo.
“Ne”, rekla je. “Ne sećam se. Ne sećam se ničega”. Vratila mu je fotografiju. “Izvini”.
Doktor Knežević je izdahnuo. “Lara”, rekao je. “Potrudi se. Molim te pokušaj”.
“Ne mogu!”, povikala je, ali se istog trena umirila. “Ne mogu”, ponovila je tišim tonom. “Ne vredi”.
“U redu”., klimnuo je glavom. “Nema žurbe”, rekao je pa dodao: “Reći ću im da ti donesu lekove i doručak, a onda možeš da počneš da čitaš dnevnik. Obećaj mi da ćeš čitati”.
Klimnula je glavom.
“Dobro onda”, osmehnuo joj se. “Idem sada. Moram da obiđem i druge pacijente”, rekavši to, krenuo je ka vratima. “A da”, vratio se do nje. “U telefonu imaš moj broj”, rukom je pokazao na stočić pokraj kreveta. “Šta god da ti zatreba, slobodno me pozovi”.
Ona je, zbunjenija nego pre, bez reči klimnula glavom.
