3. poglavlje
Doktor Knežević je izašao iz sobe, pokušavajući da se obuzda i ne zalupi vrata za sobom. Osećao se bespomoćno. Kao da su godine koje je posvetio medicini bile uzaludne. Kao da ništa što je znao ili umeo, nije bilo dovoljno da joj vrati sećanje, nije bilo dovoljno da joj vrati osmeh. Nadao se da ni jedno, a ni drugo, neće biti zauvek izbrisano. On to ne bi mogao da podnese, ne nakon svega što se dogodilo.
Žurno je prošao pored medicinske sestre, koja je nosila poslužavnik sa hranom, umalo je ne oborivši. Zvuk porcelana kako zazveči na metalu trgao ga je iz misli. Okrenuo se ka njoj, ljutnja se zaiskrila u njegovim očima, kao da je baš ona bila kriva za sve njegove probleme.
“Da li si pripremila sve što sam ti rekao?”, upitao ju je strogo, gotovo preteći.
“Jesam”, klimnula je glavom, spustivši pogled, kao da je već navikla na njegove promene raspoloženja.
“U redu. Budi nežna sa njom”, rekao je smirenijim, gotovo molećivim tonom. “Ona mi je sve”.
“Razumem doktore. Nemojte brinuti”.
Klimnuo je glavom. Duboko je udahnuo pa izdahnuo pokušavajući da se sabere. Nije želeo da izgubi kontrolu nad sobom i svojim osećanjima, a gubio je, svakim danom sve više. Kao da mu je klizila iz ruku poput peska.
“Da li…”, prišla mu je bliže pa šapatom upitala: “Da li ste joj rekli istinu, doktore?”
Knežević je na trenutak zaćutao. Njegove ruke, koje su inače bile čvrste i sigurne, sada su blago drhtale. “Delimično”, priznao je, spuštajući pogled na pod. “Ne znam kako da joj kažem, ne znam ni da li bi trebalo. Možda je Božija milost to što se ne seća”.
“Žao mi je doktore. Ne znam šta da kažem”.
Odmahnuo je glavom. “Idi. Pobrini se da pojede sve”.
Medicinska sestra je, klimnuvši glavom, otišla niz hodnik. A on je ostao u mestu, slušajući njene korake sve dok nisu utihnuli. Onda je i on krenuo dalje niz hodnik, a koliko god da mu je Lara bila na pameti, morao je da se pobrine i za druge pacijente. Imao je još posla da obavi, trebao je još laži da izgovori.
