4. poglavlje
Izdahnula je tek kada je doktor Knežević napustio sobu, shvativši da je čitavo vreme zadržavala dah. Ležeći na krevetu, očiju prikovanih za beli plafon, osećala je kako joj se misli prepliću. Njegove reči su odjekivale u njenoj glavi, ali ni na jedno pitanje nije mogla pronaći odgovor. Njena prazna glava, bez sećanja, bila je poput pustinje.
Sela je, a ruka joj je refleksno pošla ka telefonu na stočiću. Pre nego što ga je dohvatila, medicinska sestra je ušla u sobu, noseći poslužavnik sa hranom i lekove. Hrana je izgledala primamljivo, ali nije osećala glad. Jedva je uspela da proguta par zalogaja piletine; salatu nije ni dotakla. Ali čaj je sa zadovoljstvom popila, osećajući kako se lagano toplina širi kroz telo – to joj je prijalo.
Lekovi su ubrzo počeli da deluju. Nakon doručka, san ju je polako savladao, a kad se probudila, sunčevi zraci još uvek su obasjavali belu sobu. Rukama je protrljala oči i tada shvatila da više nije prikačena za aparate, raznim kablovima i žicama. Jedino joj je braunila ostala. Bilo je čudno čuti tišinu. Torba koju je jutros doneo doktor Knežević bila je zakačena na čiviluk pokraj vrata, a na stočiću, pokraj telefona, ležao je dnevnik.
Nije se sećala da su stvari bile ovako pre nego što je zaspala. Verovatno je doktor Knežević dolazio dok je spavala. Osećajući iznenadnu potrebu da vidi svoj odraz, zagladila je kosu i poželela ogledalo. To će morati da zatraži kada on ponovo dođe.
Dohvatila je telefon. Metalna površina bila je hladna pod njenim prstima, što joj je na čudan način prijalo. Kada je uključila ekran, pojavio se jednostavan prikaz – crna pozadina i beli brojevi koji su pokazivali vreme: 15:08. Nije znala da li uopšte zna da ga koristi.
Prstima je pritisnula zeleni kvadratić sa belom slušalicom. Pojavila se tastatura s brojevima. Dok je posmatrala simbole na ekranu, pritisnula je ‘Kontakti’. Začudila se, samo jedno ime je bilo na listi – doktor Knežević. Ako je on zaista bio njen muž, zašto je bio upisan tako i gde su ostali brojevi? Da li je ovo uopšte bio njen telefon?
Nije bilo ni poziva, ni poruka. Nije bilo nijedne slike. Telefon je bio potpuno prazan, kao da nikada pre nije korišćen. Osećaj praznine u njoj postao je još jači. Zar nije imala nikog u svom životu? Nijednog prijatelja, rođaka, poznanika? Kao da je gubitkom sećanja izgubila i sve ostalo.
U pokušaju da pronađe odgovore, odlučila je da potraži svoje ime na internetu. Bilo je to čudno iskustvo – znala je šta je internet, ali se mučila da se seti kako da koristi pretraživač. Bilo je to čudno. Dok je neke stvari bez problema obavljala i razumela, druge se nije mogla setiti. Pitala se šta je uticalo na to da neke stvari jednostavno zna, a druge potpuno zaboravi. Jer zašto bi uopšte znala šta je internet, a da ne zna ko joj je muž, ili koliko godina ima.
Kada je konačno uspela da otkuca svoje ime i pritisne ‘Pretraži’, pojavilo se 101.000 rezultata. Ali ni jedan od njih nije bio o njoj. Nijedna Lara Knežević nije bila ona.
Zatim je pokušala da pretraži doktora Kneževića, ali ubrzo je shvatila da ne zna njegovo ime. Nije ga pitala, a ni on ga joj nije rekao. Zar to nije bilo neobično?
Lupkajući se prstom po usnama, krajičkom oka je ugledala dnevnik. Pomislila je da će tamo možda pronaći njegovo ime. Listala je stranice brzo, čak se ni na fotografije nije previše obazirala – kasnije će im se posvetiti. Bilo je bezuspešno, nije pronašla ono što je tražila. Nakon što je još jedno na brzinu prelistala dnevnik, ponovo je uzela telefon. Ipak će morati da u polju za pretragu upiše ono što je znala.
Dobila je 137.000 rezultata, ali samo jedan članak joj je privukao pažnju. Bio je to tekst na nekakvom sajtu o nauci, koji je govorio o naučnim dostignućima u neurologiji. Pisalo je o doktorovim istraživanjima u oblasti pamćenja i eksperimentima na ljudskom mozgu. U jednom odlomku, istaknutim slovima, pisalo je: “Doktor Knežević je nedavno započeo novi projekat, pod nazivom ‘Restartovanje sećanja’. Cilj projekta je da se izbrišu nepoželjna sećanja kod pacijenata koji pate od posttraumatskog poremećaja, fobija, depresije ili drugih mentalnih poremećaja. Doktor Knežević tvrdi da je moguće restartovati sećanje, omogućivši pacijentima da započnu novi život, oslobođeni trauma”.
Krv joj se sledila u žilama. Da li je to moguće? Da li je ona jedna od njegovih pacijenata? Da li je ona imala nekih nepoželjnih sećanja koje je on izbrisao, pa je sve krenulo po zlu? Ili se zaista dogodilo ono što je i rekao?
Zvuk škljocanja kvake trgnuo ju je iz misli. Brzo je isključila telefon i ostavila ga na stočić. Po prvi put, od kada se probudila iz kome, pomislila je da možda ne želi da zna istinu. Možda je bolje da njen um ostane prazan.
