7. poglavlje
Osmeh joj nije silazio sa usana. Po prvi put nakon više meseci, osetila je leptiriće u stomaku. Svetla u malom restoranu, na periferiji grada, bila su prigušena. Tiha muzika s klavira, milovala joj je ušne školjke. Dugo nije osetila ovakvu sreću.
“Ti si najlepša žena na svetu”, rekao je doktor Knežević nežno je ljubeći u ruku.
Potrudila se. Obukla je haljinu za koju je mislila da će joj najbolje stajati. I nije pogrešila. Osmehnula mu se. Slobodnom rukom je sklonila zalutali pramen crne kose s čela. Onda je uzela čašu sa stola pa prinela crvenim usnama. Iako nije smela da pije, bez griže savesti je otpila gutljaj vina. Pre nego što je progutala tu slatkastu tečnost, na trenutak ju je zadržala na jeziku.
“Šta?”, upitala je videvši da je doktor Knežević netremice posmatra.
“Ništa”, nasmejao se. “Ne mogu da ti rečima opišem koliko sam srećan što si konačno dobro”.
Pogledala ga je kao da ga prvi put vidi. Možda se baš u tom trenutku, baš te večeri, ponovo zaljubila u svog muža. Došlo joj je da prođe rukom kroz njegovu kosu, uvek zaglađenu i urednu, i razbaruši je. Ali nije to učinila. Znala je da, koliko god bio srećan, naljutio bi se. Sama pomisao na to ju je nasmejala.
“Šta je smešno?”, podigao je obrvu.
“Ništa”, namignula mu je.
“Šta misliš da pođemo?”, upitao je doktor nkon što su večerali pastu. “Možda bi bilo lepo da se provozamo gradom”.
Nije joj se išlo, želela je da još sluša opuštajuću melodiju klavira, ali svejedno je klimnula glavom.
Doktor Knežević je zajedno sa napojnicom, ostavio novac na sto pokraj računa. Zatim je ustao i pružio ruku ženi. “Hajde”, rekao je. “Imam iznenađenje za tebe”.
Ona je prihvatila njegovu ruku pa ustala. “Kakvo iznenađenje?”, radoznalo ga je upitala.
“Budi strpljiva”.
Poljubila ga je, pa su izašli iz restorana.
Čak ni kiša, koja je pljuštala kao da je sudnji dan, nije uspela da im pokvari raspoloženje. Dok su stigli do svog automobila, gotovo da su skroz bili mokri, ali nisu marili. Žena je sela na zadnjem sedištu. Noge su joj skroz otekle, jer dugo nije nosila visoke potpetice. Kada ih je izula, s olakšanjem je izdahnula. Zatvorila je oči pa se zahvalila Bogu na ovolikoj sreći. Automobil je krenuo, a sa radija se čula njihova pesma.
“Kad’ te vidim srce mi preskače,
ne mogu da odvojim pogled s tvoga lica.
Želim da budem tvoj, i samo tvoj.
Da te volim kao lud, kao niko nikad pre.
Ti si moja zvezda, moja svetlost.
Ti si moja radost, moja snaga.
Ti si moja ljubav, sve što mi treba.
Ti si moja pesma, moje celo nebo…”
Ta pesma je obeležila njihov prvi sastanak. Tada su je i prvi put čuli, i nekako spontano odlučili da baš ta pesma bude njihova. Čak su uz njene ritmove, plesali na svom venčanju. Jedna suza joj je potekla niz obraz. Brzo ju je obrisala. Bilo je dosta plakanja. Bilo je dosta tuge. Konačno je došlo vreme sreće i ona će se smejati bez griže savesti.
Dok su taktovi pesme odmicali, prisetila se dana kada su se njih dvoje upoznali. Bili su na nekoj konferenciji za lekare. Ona je tada radila u jednom dnevnom listu, i bila je tu kako bi dobila izjavu od čuvenog doktora Kneževića. Sa čuđenjem je slušala svoje koleginice kako uzdišu za njim. Prepirale su se koja će otići na konferenciju, ne bi li ulovile tog zgodnog neženju, a njoj je bilo svejedno.
Dok ga je gledala kako priča o stvarima koje nije razumela, a nisu je ni zanimale, nije porekla da je lep. Čak je samoj sebi priznala da je i više od toga, ali nju nikada nije privlačio na taj način. Delovao joj je kao prazna školjka. Kasnije mu je priznala šta je mislila o njemu. Onda joj je i on ispričao kakav je utisak ostavila na njega: “Ko se za konferenciju oblači kao da ide na Bečki dvor”, oboje su se smejali. I od tada je prošlo više od deset godina, a njoj se činilo kao tren.
Doktor Knežević je pevušio refren, a ona nije mogla a da mu se ne pridruži. Onda se on okrenuo kako bi je pogledao. Osmehnuo joj se pa zapevao glasnije. Volela je tog čoveka.
Bio je to tek jedan trenutak. Svetlost je bila dovoljno jaka da je zaslepi. Nije imala vremena čak ni da vrisne. Možda i jeste to uradila, ali nije se sećala. Jak udarac ju je odgurnuo na drugu stranu automobila. Osetila je oštar bol u grudima, a onda i jak udarac u potiljak. Sve joj se zacrnelo pred očima. Padala je u bezdan. Vrištala je, ali tamo nije bilo nikog ko bi je čuo.
