8. poglavlje
Medicinska sestra zastala je pred vratima, ruka joj je bila na kvaki, ali ona nije imala hrabrosti da uđe. Srce joj je ubrzano kucalo, a težina odluke pritiskala joj je grudi. Znala je šta je doktor Knežević tražio od nje, ali nije mogla da ućutka glas savesti koji je šaputao nešto sasvim drugo. Njeni prsti se zadržaše na kvaki, ledenoj poput leda, kao da bi samo jedan okret mogao da promeni tok života, ali ne samo njenog života.
Radila je u ovoj klinici skoro pet godina i dobro je poznavala gospođu i gospodina Knežević. Zato se osećala rastrzano, kao da je bila između dve vatre. Nije znala šta da uradi i na čiju stranu da stane. Pitala se koji će je izbor koštati više, ne da li će je koštati, jer znala je da hoće.
Da li da posluša savest i uradi ono što je ispravno ili da okrene glavu i ćuti. Zapitala se kako bi se ona osećala da je na mestu gospođe Knežević: da li bi radije živela srećno u neznanju ili da joj se srce slomi, ali da sazna istinu?
Sećala se one stare izreke: istina oslobađa, i znala je da je to tačno. Ma kakva da je, istina je istina. Ali je takođe znala da ponekad istina donese razdor i bol i da nakon nje, samo pustoš ostane. Ućutkavši misli, duboko je udahnula kao da je pokušala da uvuče hrabrost zajedni s vazduhom. Neodlučna, otvorila je vrata i ušla u sobu.
