9. poglavlje
Kapi kiše klizile su na prozor automobila, dok joj je u ušima odzvanjala poznata pop melodija. Delimično je znala refren, ostatak joj je izmicao. Pokušala je da se seti, ali nije mogla da se skoncentriše.
Zamislila se. Sklopila je oči na trenutak. Kada ih je ponovo otvorila, ugledala je leptira kako plavim krilima udara u staklo. Pokušavao je da uđe unutra, ali ona nije mogla da mu pomogne. Nešto ju je paralisanu, držalo zalepljenu za sedište.
Bez reči i s tugom u očima, gledala je kako krupne kapi kiše nemilosrdno pogađaju leptirova krila, cepajući ih. Nije još dugo izdržao, izdahnuo je zalepljen za staklo.
Zaslepljujuća svetlost je presekla tamnu noć. Onda je grom odjeknuo u daljini, dovoljno glasno da je probudi. Trgnula se kada je čula kako se vrata otvaraju, a potom i zatvaraju. U sobu je ušla medicinska sestra.
“Dobro jutro”, pozdravila ju je. “Kako si spavala?”
“Dobro”, odgovorila je ona.
“Odlično”, rekla je medicinska sestra. “Došla sam da ti zamenim infuziju. Mada, ako mene pitaš, to ti nije potrebno, ali doktor Knežević insistira”. Prišla je krevetu i skinula praznu ambalažu infuzije. “Ali ko mene sluša. Ja sam ovde niko i ništa”.
Žena nijednu reč nije izgovorila, samo je zurila u nju. Bila je to ista ona medicinska sestra koja ju je redovno obilazila, kao da je jedino ona zaposlena ovde. Što je malo verovatno, ali nije nemoguće.
“Jesi li gladna?”, upitala ju je dok je menjala infuziju. Njen glas je bio mekan i nežan kao da priča sa detetom.
Žena je odmahnula glavom. Nije imala apetit.
“Razumem. To je zbog lekova. Hoćeš li makar čaj? Ipak bi trebalo da nečim napuniš želudac”.
“Može”, rekla je kratko.
“U redu”, medicinska sestra je klimnula glavom pa izašla iz sobe. Zatvorivši vrata za sobom, ostavila ju je samu sa svojim mislima.
Žena se uspravila u krevet i pogledala kroz prozor. Sunce je sijalo obasjavajući sobu zlatnim trakama svetlosti. Grane visokih drveća, prekrivene mladim zelenilom, njihale su se na blagom povetarcu. Ta živa slika, naspram servilnosti bolničke sobe, bila je tako lepa, ali osećaj tuge joj se uvukao pod kožu. Naježila se. Kao da posmatra neki drugi svet. Svet koji nije bio njen. Svet kome ne pripada.
Skrenula je pogled s prozora. Više nije imala strpljenja da sama i u neznanju boravi u sobi. Trebali su joj odgovori, trebao joj je svež vazduh. Uzela je telefon u nameri da pozove doktora Kneževića i zatraži da je izvede ispred zgrade, ali odustala je od te zamisli. Možda će više sreće imati da medicinsku sestru nagovori na to.
Podmetnula je jastuk iza leđa pa se oslonila na njega. Uzela je dnevnik. Listala ga je, ali nije čitala, više je to radila mehanički da prekrati vreme dok je čekala da se medicinska sestra vrati.
Zatvorila je oči. Apstraktna crno-bela slika pretapala se u hiljadu boja u njenim mislima. Nijanse plave dobijale su oblik. Oblik leptira. Mahao je krilima baš kao u snu. Osetila je mučninu u stomaku, a onda neopisivu bol. Kao da joj neko na živo vadi utrobu. Otvorila je oči.
Vrata su se otvorila i medicinska sestra je ušla u sobu. Donela je šolju čaja iz koje se uzdizala para. Stavila ju je na stočić pokraj kreveta pa se nasmešila. “Izvoli. Nadam se da će ti prijati. Ako ti treba još nešto, samo reci”, rekla je to sa toplinom u glasu, kao da je stvarno brinula za nju. Možda i jeste brinula. Ali to joj je i bio posao na kraju krajeva.
Trudeći se da deluje opušteno, žena se zahvalila pa uzela šolju i otpila gutljaj. Čaj je bio vreo i gorak, ali joj je prijao. “Hvala ti”, rekla je ostavivši šolju na sto.
“Nema na čemu. To mi je posao”, rekla je. “Ako je to sve?”
“Zapravo”, počela je žena. “Imam pitanje, zapravo dva”.
“Slušam”.
Žena se samo na trenutak dvoumila. “Da li znaš šta predstavlja ova fotografija?”, pružila joj je dnevnik.
Medicinska sestra ga je uzela pa pogledala crno-belu fotografiju. Na trenutak je na njenom licu ugledala mešavinu tuge, straha i čuđenja, ali već sledećeg trenutka je bilo bezizražajno. Žena je pomislila da joj se samo učinilo.
“I?”, upitala je.
“Ne znam”, odmahnula je glavom. “Izgleda kao kopija nekakve umetničke slike. Ja se baš i ne razumem u te stvari. Ako mene pitaš umetnost je davno izgubila smisao”.
Žena je slegnula ramenima.
“Šta si drugo htela da me pitaš?”
“Da li mogu da izađem napolje, naravno ne sama i ne mora daleko. Tu oko zgrade. Treba mi svež vazduh”.
“Ne znam”, medicinska sestra je pogledala na sat. “Možda bi trebalo da sačekamo da se doktor Knežević vrati pa da ga pitamo”.
“Zar je zabranjeno izlaziti napolje?”
“Naravno da nije, ali doktor Knežević je bio izričit da ništa u vezi tebe ne radimo bez njegovog znanja. On samo brine i ne želi da rizikuje da ti se stanje pogorša”, objasnila je.
“Razumem”, rekla je.
Iako se trudila da izgleda i zvuči smireno, bes u njoj je kipteo kao vatra. Osećala se kao zatvorenik bez prava da samostalno odlučuje o sebi. To joj se nije svidelo.
